Silvira Tomazini se zvala. Bila je predratna ilegalka, marksistkinja, organizatorka antifašističkog otpora, kako u Sloveniji, u Mariboru, tako i u Kosovskoj Mitrovici, gde joj je bila dodeljena služba profesorice nemačkog jezika. Posle rata proglašena je za narodnu herojku i gimnazija u kojoj je službovala nosila je njeno ime sve do početka novih ratova i podela, i raspada zemlje za koju se borila. Streljana je nakon što su je gestapovci mučili, a ona im prkosila ne odajući nikoga i preuzimajući svu krivicu na sebe, počev od one za postavljanje eksploziva na stubove žičare kojom su okupatori dovozili rude iz rudnika na Starom trgu u postrojenje za preradu u Zvečanu. Eksploziv su postavila sedmorica rudara iz Trepče, takođe ilegalci, antifašisti, koji su posle tog 30. jula 1941. godine otišli u partizane i poginuli, i kao i Silvira, posle završetka Drugog svetskog rata, proglašeni za narodne heroje. Možda se neka škola i po njima zvala, možda su se njihove biste nalazile po školskim dvorištima, parkovima… Možda su i srušene, poput mnogih spomenika širom nekadašnje Jugoslavije. Možda u toj nastanoj potrebi da se istorija otpora toj nakaznosti sveta koju kreiraju razne vođe, u nadi da će se po njima nešto zvati, u dekonstruktivnosti koju pokazuju razni muškarci jedna činjenica je itekako neprimetna, jedina logična. Pripadnica ilegalnom, antifašističkom pokretu bilo je mnogo, koje su kao i Silvira žrtvovale doslovno sve. Setimo se samo doktorke Saše Božović, autorke knjige Tebi moja Dolores, doktorke Danice Perović, bolničarke Micke Krivogradove, Velinke Avramović, medicinske sestre Milice Lukić, Etilke Žunac, Zlate Koror Kobal, Ljubice Milišić, Dragice Ljuljić Žabice, dvanaestogodišnjakinje, kao i Mare Mudrić, Albinice Maljeve, Manduline Vidulin, Jele Vuković, Antice Frljan iz Dubrovnika, četrnaestogodišnjakinje Micke Rudić iz Klasnića kraj Gline, Anke Kovač iz Šibenika, koja je imala šesnaest godina i koju su Nemci ubili na Neretvi dok je previjala ranjenike… Ovaj spisak bi mogao biti mnogo duži, i kada bi postojala adekvatna istraživanja. Saznali bismo da je žena sklonih trpljenju opasnosti koja vazda postoji, sklonih da se odreknu svega zarad nekog uzvišenog i pravednog cilja, bilo uvek više nego što onih koji kroje i falsifikuju istoriju, prilagođavajući je svojoj muškoj slici. Ima li šta bizarnije od nedavnog otkrivanja biste biznismenu i političaru; ima li veće istorijske ironije od tog nedavnog događaja i otužne priče o nezahvalnosti onome ko je gazdovao jednim gradom, koji se svojevremeno zvao drugačije, i to tako što je samo još ovaj put uzimao novce iz budžeta Srbije da bi ponižavao sugrađanke i sugrađane onim čuvenim rečenicama Tebi dve hiljade, tebi hiljadu dinara, tebi tri hiljade…
Revizija istorije prepuštena je onima koji misle da se sve može kupiti. Šta bi im rekla profesorica nemačkog jezika u Kosovskoj Mitrovici Silvira Tomazini, šta bi im rekle sve one koje su ginule, bile streljane, mučene, ucenjivane i zaboravljene kao lanjski sneg? Šta bi im rekla Milunka Savić koju svojataju? Ni ona, poput heroina iz Drugog svetskog rata, nije htela da pristane nikada na njihova pravila, već se držala samo jednog jedinog pravila: najvrednije se ne može kupiti, to je pitanje odluke, bez kalkulacije.