Ima tih jesenjih dana kada čovek sedne na neku klupu, kao što sam ja tog dana sela kraj jedne starice, a ona se osmehnula i pogledala me svojim blagim očima, kršeći ruke na kojima su se jasno videle sve isprepletene vene. Bila je uredno očešljana, čiste odeće, ogrnuta velikom maramom preko kaputa. Samo sam joj rekla: „Dobar dan, mogu li malo da posedim tu na klupi kraj vas?“
Dozvolila je da sednem kraj nje i kao da se znamo hiljadu godina, bez uvoda, predstavljanja i pauze, počela je da govori spontano, kao da je to njeno disanje, kao da je svaka reč koju je izgovarala tog trena morala baš tako i nikako drugačije da bude izgovorena – glasno, u jednom dahu, i kao da je samo čekala da neko sedne tu kraj nje i sluša.
Stara sam i sedim kada je sunčan dan na ovoj klupi i posmatram ljude, pse, posmatram drveće, i budem srećna ako neko tek malo posedi pored mene, a dešava se… Nahranim golubove, ali ne bajatim hlebom, hranim ih pšenicom, suncokretom, prosom… Bacim to zrnevlje u žbunje, tamo su mali vrabci, oni se plaše golubova, tek ponekad se dokopaju nekog zrnca. Ne vidim dobro i jasno, i nekako ne prepoznajem lica, čak ni komšija koji žurno hitaju na pijacu i ne primećuju da sedim tu sama i, mada to neću reći, pomalo izgubljena, iako sam ceo život provela ovde u kraju, u ovom gradu. Da li se sećam neke mladosti, nekih radosti, šta moj dan učini smislenim? Ili samo mirno čekam kraj i u sebi ga prizivam, ne kao neki spas, nego kao kraj ove dugogodišnje samoće, sveta u kome niko nema vremena, u kome nije nikada ni bilo previše dobrote i logike. Svi moji su napustili ovaj svet. Kada uzmem svoj telefonski imenik, a ne činim to često, pomislim da sam potpuno sama na ovom svetu, da više nemam koga da pozovem, da su me sve moje prijateljice zauvek i tek tako ostavile, i umrle u pristojno vreme. Samo ja još hodam ulicama i sedim na ovoj klupi kada ne pada kiša.
Da, imam decu. Ali svi su otišli u svet beli i pozovu oni mene svakodnevno pre nego što krenu na posao. Znam da sa strepnjom proveravaju da li još dišem. Znam i da nisu spokojni i da strepe, i da su ljuti što uporno odbijam da idem u starački dom, iako to nikada ne kažu. Ubeđeni su da tamo brinu o starim ljudima. Platili bi oni i najluksuzniji boravak u staračkom domu, ne bi štedeli, ali ja tvrdoglavo istrajavam, i uvek im kažem da ne brinu, da još uvek odem do pijace, kupim pomalo sve sto mi treba, hleb mi traje danima, kažem im da ne zaboravljam da isključim šporet, peglu… Kažem im da me ništa ne boli, da redovno uzimam terapiju, da imam divnu doktorku koja nikada ne kaže: „Pa, šta bi ti htela u tim godinama?“ Imam i penzionersku doživotnu besplatnu povlasticu za prevoz u koji i ne ulazim. Ne idem u pozorište, ne usuđujem se po mraku, a ni na koncerte… Sve to mi je naporno. Prokletstvo starosti nije samo osećanje nepotrebnosti. Mnogo teže mi je što nemam izbora. Strasno sam nekada čitala knjige, svakodnevno kupovala novine. Sada tako malo čitam, sporo, s naporom… Oči su mi se valjda potrošile, ali čitam. Novine ne kupujem, njihova lažljivost, njihovi naslovi, fotografije, kao i tv informativne emisije, kao da pripadaju nekom drugom vremenu u kome ja ne postojim. Zastrašujuće je to vreme. Znam, jer ovde u ovoj zemlji kao da se sve nesreće i zla i ratovi ponavljaju po istom obrascu. Znam da je svugde u svetu tako, uvek nevini nastradaju, a moja deca su morala da odu daleko, da, ako mogu, zaborave pakao devedesetih. Hteli su da me povedu, ali ja nisam mogla da idem, ko bi ostao da pamti, ko? Eto, tebi ću reći svoje ime. Svako ima neko ime, ali ga ne treba svima govoriti. Ponekad moraš reči ime koje ti ne pripada, niko te nikada nije tako zvao, nije to ime koje je drugačije od drugih imena, svako se mogao tako zvati, jer ne biramo ni zemlju u kojoj ćemo se roditi, ni porodicu, religije su i onako nametnute teritorijalno, osvajački uvek…
Zovem se Šefika.