Nedavno sam je srela, išla je uz pomoć hodalice noseći u korpi te sprave jedan hleb. Prepoznala sam je i obradovala joj se, a njoj je, dok me je pažljivo zagledala svojim još uvek pronicljivim očima i prebirala po sećanju, trebalo malo vremena da me se seti. Godine su prošle, a setila se i prezimena i klupe u kojoj sam sedela. Setila se i da sam bila nemirna, nesklona pravilima, no revnosna kada su školske obaveze bile u pitanju. Kratko mi je rekla da su joj deca daleko, tamo preko okeana, da dođu jednom godišnje, da je zovu svakodnevno, da su joj dosadili pitanjima da li joj nešto treba. Nisu razumeli da joj ništa, baš ništa ne treba, ona je već naučila da živi u izobilju samoće.
Uz poziv da svratim kod nje, reče da iako već oslabljenog vida, i dalje čita knjige. Uostalom, završila je književnost i ceo svoj radni vek provela kao profesorka u gimnaziji. Ni po čemu naročitom se nije izdvajala od ostalih profesora − uvek obučena u svoje neupadljive kostime i uredno očešljana, a ipak je bila drugačija. Njeni časovi nisu bili samo prepričavanje naučenog iz udžbenika, već je uvek od nas tražila da ispričamo ono što je nama, svakom od nas pojedinačno, bilo značajno − naše zapažanje, naš doživljaj. Pamtile su je generacije devojaka, posebno po tome što im je naročito naglašavala, skoro zahtevala od njih, da nikada ne čitaju Bibliju, niti koju drugu versku knjigu. Smatrala je da je važno pročitati pored Tolstojeve Ane Karenjine i pismo koje je taj pisac uputio ruskoj crkvi koja ga je izopštila, ali i dnevnik njegove žene Sofije.
Njeno obrazloženje bilo je precizno i jasno, zapisano u onim sveskama koje služe da se u njih zapiše nešto važno i tajno. Nešto kao dnevnik saznanja. Jedno njeno neobavezno predavanje koje smo zapisale u te svoje strogo čuvane tajne sveske, i čitale ga sa istinskim razumevanjem mnogo godina kasnije bilo je koncizno:
Molim vas da me pažljivo saslušate. Možda je ovo jedno od važnijih, iako sasvim neobavezno po programu, čak malo i subverzivno predavanje, koje će vam u nekim životnim situacijama koje se dešavaju u stvarnom i neposrednom životu biti najvažnije u onome što se sme i mora precizno nazvati životom u muškoj civilizaciji. Ne znam da li ste postale vernice, da li su časovi veronauke ostavili zbunjujući uticaj na vas, da li se religijski običaji zbivaju i u vašoj porodici, da li vam neko sugeriše da čitate Bibliju. Ne znam da li vam kažu da je u Bibliji sve zapisano…
Ne znam, ali znam da vam moram reći da ako je budete čitale, obratite pažnju recimo na Efescima poslanicu 5.23:
„Jer muž je glava ženi, kao što je Hristos glava crkvi.“
Ili na Korinćanima poslanicu 11.3:
„Jer muž nije sazdan žene radi, nego žena muža radi.“
Spomenuću vam drage moje devojke i Korinćanima poslanicu prvu 14.33−35:
„Kao po svima crkvama svjetijeh žene više da ćute u crkvama; jer se njima ne dopusti da govore, nego da slušaju, kao što i zakon govori. Ako li hoće čemu da se nauče, kod kuće svoje muževe neka pitaju; jer je ružno ženi da govori u crkvi.“
Najstrašnije što u Bibliji možete pročitati je jasna pretnja iz Postanj 3.16: „A ženi reče: tebi ću mnoge muke zadati kada zatrudniš, s mukama ćeš decu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega i on će ti biti gospodar.“
Ne postoji samo jedna knjiga, bez obzira na to što su je proglasili svetom, i bez obzira na to što je najčitanija i najprodavanija.
Setila sam se tog njenog neobaveznog kratkog predavanja kao nečeg što mi je postajalo iz godine u godinu sve važnije, svesna da bi je u nekom drugom vremenu spalili na lomači, kao toliko drugih pobunjenih žena koje su proglašavane za veštice, iako su poput Đordana Bruna, Galileja otkrivale i ukazivale na istinu, samo naizgled manju od kosmosa. Njihova imena se ne pamte.