Narbona Dacal je radije šetala livadama i šumama i brala biljke, nego se bavila seoskim tračevima i odlazila na nedeljne mise. Više je verovala biljkama i psima nego ljudima. Ljude nije ubeđivala u lekovitost biljaka, ali ako bi neko zatražio njenu pomoć, pomagala je onoliko i onako kako je znala. Nekada je uspevala, nekada ne. Kada je došlo do pomora stoke u njenom selu Cenobre, u Aragonu, komšije su je optužile da je ona kriva. Inkvizicija u Španiji ju je osudila i ona je spaljena na lomači u Saragosi 1498. godine. Inkvizicija je njeno poznavanje lekovitog bilja smatrala paktom sa đavolom. Njeno ime je simbol progona žena koje su proglašene za veštice, a među njima je bilo je mnogo žena koje su bile babice, isceliteljke… Bilo je u to vreme i muškaraca, lekara koji su se znanjem o pranju i dizinfekciji ruku nakon bavljenja leševima, a zatim porađanja, suprotstavljali božijoj volji i crkvenom neznanju o raznim zarazama koje su negovane crkvenim zabludama i neznanjem.
Zastrašivanje i disciplinovanje stanovništva su ostali pouzdani metodi očuvanja moći, bez obzira na silne prosvetitelje, naučno dokazana i nesporna dostignuća. Lako ih je prepoznati. Nije inkvizicija prva počela da lov na veštice. Prvi pokolji dogodili su se u Nemačkoj, Švajcarskoj, Škotskoj, i to pred svetovnim sudovima. Tada, u tom periodu, u mračnom srednjem veku, pogubljeno je između 40.000 i 50.000 ljudi, a od tog relativnog bezimenog broja koji varira, većinu su činile žene. Konusnu kapu nosilo je bez svoje volje i izbora bezbroj žena čija imena nisu zapamćena, a koje su pod torturom inkvizicije priznavale da su letele na metli i prisustvovale sabatima. Iako su život i spaljivanje na lomači na osnovu osude inkvizicije ove dve žene razdvajali čitav vek, Gracia de la Velle je, kao žrtva procesa u Logronju 1611. godine, doživela istu sudbinu kao Narbona Dacal. U tom procesu optuženo je 7000 ljudi iz baskijskih sela, uglavnom žena, a osuđeno je njih jedanaest. Neke su umrle u zatvoru pod toturom. Taj proces je važan zbog toga što je jedan od inkvizitora priznao da su priznanja iznuđena mučenjem, i da mu se čini da veštice ne postoje dok se o njima ne priča. Njegovo ime je Alonso de Salzari.
Nakon procesa u Logranju zabranjena su pogubljenja u ime inkvizicije. Zbilo se to 1614. godine, ali time stradanja nisu okončana: 1826. godine pogubljen je učitelj Cayetano Ripoll, optužen za jeres jer nije vodio decu u crkvu. Iako se tvrdi da je inkvizicija – za razliku od svetovnih sudova koji su nastavili lov na veštice i spaljivanja na lomači – u Španiji prestala da deluje u 17. veku, te da je poslednja spaljena žena bila Marija Pujol 1767. godine, time priča nije okončana. Iako su glavna dokumenta španske inkvizicije, koja se čuvaju u Nacionalni istorijski arhiv u Madridu, postala dostupna tokom 20. veka, a vatikanska dokumenta otvorena 1988. godine, utisak je da ni tada nije ispisana završna stranica ove istorije. Jer ovakve priče nemaju ni jasan početak ni konačan kraj – ostaju tek poneko zabeleženo ime i trag u arhivima.
Narbonine, Olimpije de Guž, Artemizije Đentileski, barokne slikarke, Marije Gaetane Anjezi, genijalne matematičarke… Da li su lomače, lov na veštice i sve bezimene žrtve osvetlile pobunu protiv negovanja neznanja kao bedema moći, razotkrivajući strah od autonomije žena i moć onoga koji drži šibicu da bi očuvao arhetip poslušne žrtve, ostaje otvoreno pitanje… Da ne bude sve mračno, važno je podsetiti da je Karađorđe Petrović u svom Krivičnom zakoniku iz 1804. godine, članom 31, strogo zabranio mučenje i ubijanje veštica, nazvavši taj narodni običaj budalaštinom kojoj se beli svet smeje. S druge strane, Marija Terezija je, spasavanjem Magde Logomer Herucine, 1758. godine donela dekret kojim je ukinut lov na veštice. Tim dekretom ona je jasno dala do znanja crkvi da je njeno mesto u porti. No, ni tu priči nije kraj: i danas postoje logori za veštice, na primer u Gani, kao i taj „narodni običaj” da se žene okrivljuju za sve nedaće – od neuspelih useva i iznenadnih smrti do bolesti poput AIDS-a… Jedino rešenje je spominjanje i podsećanje na svaku žrtvu imenom i prezimenom, u svakoj prilici, svaki dan. Treba te uspomene držati živim poput Šeherezade, koja opstaje dan za danom zahvaljujući svom pripovedanju. Treba stalno podsećati na sve Narbone Dacal.