Starost u Srbiji previše je tužna da bi joj se bilo ko radovao. Evo me, ustala sam jutros, popila svoje lekove, svoju razblaženu kafu. Ne znam da li me nešto boli… O bolu je u starosti nepristojno govoriti. Govorim sebi kako sam srećna starica koja još uvek korača. Ne odlazim daleko, tu negde, okolo, gde mogu da stignem na te proteste, na te raskrsnice. Jedino na protestima mladih, studenata, svako od nas može pristati da bude broj, broj više. Sa svih strana samo zastrašujuće vesti. Silnici za volanom udaraju devojke koje na tim protestima stoje na trotoaru, nasrću te siledžije samouvereno, ohrabreni sebi sličnima ili istim.
Koliko hrabrih ljudi, onih koji umeju da se izbore za svoju slobodu, ima i koliko ih je bilo?
Moja majka je bila profesorica istorije, i zanemarivši sva ovdašnja imena, odredila mi je ime osobe kojoj se divila i kojoj se i ja sada divim – zovem se Harijet.
Nisam dobila ime po Harijet Elizabet Bičer Stou, književnici, autorki Čiča Tomine kolibe. Ime sam dobila po aktivistkinji, borkinji protiv ropstva Harijet Tubman. Možda sam mogla da se zovem Sloboda, možda…
Ko je bila Harijet Tabman? Njeno pravo ime je Araminta Ros. Rođena je u martu 1822. godine u Merilendu na imanju Edvarda Brodesa robovlasnika njene majke Rut Grin Ros, koja je rodila devetoro dece. Deca su zajedno sa majkom bila u njegovom posedu, bez obzira na to što im je otac, Bendžamin Ros, bio slobodnjak. Imala je samo trinaest godina kada je odbila da učestvuje u potkazivanju odbeglog roba, a tada je zbog udarca u glavu čvrstim predmetom, razbijene lobanje, zauvek postala invalid, trpeći strašne glavobolje ceo život. To je neće sprečiti da 1849. godine pobegne u Filadelfiju, stvori mrežu sigurnih kuća nazvanih podzemna železnica, vrati se u Merilend, spasi svoju porodicu, jedno po jedno dete, a zatim, dosledna svojim antiropskim aktivnostima, spasi još mnogo ljudi, rizikujući sopstveni život i slobodu. Godine1850. Kongres je usvojio zakon o odbeglim robovima po kojem je protivzakonito da bilo koji građanin pomaže odbeglom, a ako ga uoči, rob treba da bude uhapšen, predat vlastima radi deportacije nazad, pravom vlasniku na Jugu.
Tih godina, od 1850. do 1860, odvažna Harijet Tubman je, zahvaljujući podzemnoj železnici, izbavila iz ropstva mnoge ljude i, kako kažu biografi, za svoj najveći uspeh smatrala je to što nije izgubila nijednog putnika.
Kada je počeo Američki građanski rat 1861. godine, Harijet Tabman je radila kao bolničarka za vojsku Unije, i prva je Amerikanka koja je povela naoružanu ekspediciju, predvodeći napad kod reke Kombahi, te je tako 1863. godine oslobođeno više od sedamsto robova. Dve godine pre usvajanja Trinaestog amadmana. Zvali su je Mojsije, postala je nacionalna ikona. Umrla je 1913. godine, a ostala je aktivna do poslednjeg dana. Osnovala starački dom za crnce, stare, siromašne.
Eto, ako nisi znala zato se zovem Harijet, ovde gde to ime nije moguće čuti. Ne znam ima li još neko ko se tako zove, i ne čudi se. To je moja priča o imenu.