Ema je uspešna žena, samostalna, otresita, uživa ugled stručnjakinje. Uvek je spremna da sasluša, da brani svako žensko pravo; otvorena je i nepomirljiva protivnica braka, crkvenih i verskih cirkusa i obreda, verskog vaspitanja, a vatrena zagovornica seksualnog i zdravstvenog obrazovanja od najranijeg detinjstva, kao i neotuđivog i besplatnog prava na abortus.

Nije nikada govorila o roditeljima, roditeljskoj kući, domu, deluje kao da nije imala ni rođake, i nikada nije izgovorila reči familija, poreklo, ugled, pobeda, patriotizam… Sve su to pojmovi koji ne pripadaju ženama, sve su to pojmovi u kulturi koju su stvorili muškarci, pojmovi kao alibi za ratove, silovanja u ratovima i u miru, kao njihov nastavak, u svakodnevici, iz generacije u generaciju…

Emilija nije bila isključiva osoba, nikada, ali je u svakom trenu bila spremna da se i za najmanje suprotstavljanje njenom feminizmu bori, ne samo argumentima već i fizički kada je to nužno. Imala je crni pojas u karateu, džudo je trenirala paralelno. Nikada nije išla na takmičenja, nikada nije želela medalje, počasti. Mogla je, ali nije je zanimalo ništa od toga. Baš ništa.

Godinama smo se družile, nikada nije govorila o svom životu, tek jednom posle dve čaše nekog vina, ispričala mi je sledeće:

Kada sam krenula te davne jeseni u prvi razred, majka mi je navukla uštirkanu haljinicu, belu kao sneg (a tada je sneg bio beo), očešljala me i dala mi školsku torbu u kojoj je bio Bukvar, pernica i dve sveske jedna u linije, druga sa kvadratićima. Škola je bila blizu, trotoar širok i opran divnim još uvek letnjim pljuskom. Bio je prvi dan septembra. Na nogama su mi bile nekakve bele sandale, dovoljno dobre i otporne da mogu da zastanem kod svakog oluka, svake barice i tapkam po njoj sa radošću. Umesto da stignem na prvi čas, a trebalo je pet minuta za taj put od kuće do škole, ja sam, ne zaobilazeći nijednu baricu, stigla tek na početak drugog časa. Učiteljica me poslala da stojim malo u ćošku, a kada sam je upitala zašto sam kažnjena, dok drugi sede u klupama,obaveštavajući je da već znam slova, da znam da čitam i pišem kroz smeh mi je objasnila da sam samo ja zakasnila, i to ne na prvi čas, a da zna da stanujem blizu, za razliku od dece koja stanuju dalje i koja su stigla na vreme. Nisam to doživela kao kaznu, već kao pravilo koje je logično. To je jedini put da sam zakasnila, i naravno da sam bila odličan đak. Ne, nisam bila najbolja.

Kazne, tj. osećanje da sam nešto kriva i kažnjena stići će ubrzo, i biće nemilosrdne. Nisam patila kada su se roditelji razveli. Moglo bi se reći da sam se radovala dok je otac iznosio i trpao u nekakav kamion stolice, tepihe, šporet, posuđe, govoreći da je sve to on zaradio. Radovala sam se tog dana znajući da sa svim tim stvarima nosi i svoju nasilničku prirodu, da više majka neće biti prebrijana i modra, da nas troje njihove dece više nećemo uletati da je odbranimo, da nećemo strepeti, da će biti mirno, kao u normalnim porodicama. Nije se to desilo. Život i patrijarhat su bili suroviji u svim vidovima prema razvedenoj ženi, raspuštenici tako pogrdno nazvanoj u važećem puritanskom religioznom okruženju. A toliko je očigledno bilo, znalo se, da je reč o samohranoj majci troje dece, bez plate, bez kvalifikacija i škole, i sa alimentacijom koja nije stizala; domaćici koja je imala pravo glasa, ali ne i stvarnog prava izbora, koja je bez podrške braće, majke, jer ona je ta kćer koja je dužna da trpi, i samo da trpi…

Majci je jedne noći vrlo kasno pozlilo i muškarac koji se uselio u naš dom, sličan ocu, na njene molbe da pozove lekara nije mrdnuo prstom. Gledao je utakmicu. Znala sam da ja to moram da uradim, da odem po pomoć, jer sestra i brat su iz protesta otišli kod oca onog trena kada je taj čovek uneo svoj kofer u naš dom. Tih godina nisu postojali kućni telefoni.

Bio je februar, padao je krupan sneg, samo u glavnoj ulici je bilo osvetljeno, a do Doma zdravlja moralo se proći mračnim uskim sokakom. Nisam se plašila mraka, majčini jauci su mi bili bolno zabodeni u uši. Odmah su došla kola hitne pomoći i odvezla majku.

Zauvek.

Komšinica, tetka Rosa, majčina prijateljica, dotrčala je u kućnoj haljini dok sam ja mirno, bez buke izbacivala stvari čoveka koji je i dalje gledao utakmicu, i rekla mu da nikada više ne pomisli da može ušetati u moj dom. U ruci sam držala veliki kuhinjski nož. Izašao je besno, upućujući mi pogled pun pretnji. Tetka Rosa je stajala nemo, zatim mi je prišla i bez ijedne reči zagrlila me i privila k sebi.

Vidiš, mogla sam da postanem ubica, a bila sam dete.

Mogla sam.

Tek godinama kasnije, kada sam odrasla, saznala sam da je majka u svojoj tridesetoj godini umrla od sepse koja je bila posledica ilegalnog abortusa. Ta činjenica se krila, mistifikovala, tumačila kao božija volja, prećutkivala i zataškavala da bi se sačuvao obraz…

Više se i ne sećam lica i pokreta svoje majke. Na nekoliko fotografija, koje su sve što je od nje ostalo, tih pokreta nema, nema reči. Ali taj njen jauk od bolova, ti urlici, to mi je ostalo.