Bila je noć i sneg je vejao nemilosrdno. U takvim zimskim noćima u tom malom gradu najglasnija je tišina. Niko ne izlazi na ulicu, tek poneki automobil prođe ostavljajući trag koji će brzo biti zavejan, a na njegovom mestu ostaće malo udubljenje koje niko ne primećuje.
Negde oko ponoći iznenada začule su se sirene kola hitne pomoći i policije. Ta vozila zaustavila su se tu u neposrednoj blizini, ispred kapije najluksuznije kuće koja je bila opasana visokom ogradom. Užurbani medicinari izvukli su svoja kolica i stajali pred kapijom koja se otvarala sporo, kako to obično biva sa kapijama na daljinsko upravljanje. Komšiluk se već okupio, koliko uplašen toliko i radoznao.
Znali su svoje komšije – Branku, tihu i nedruželjubivu domaćicu, i njenog muža, vlasnika kuće i fabrike, koji je uvek vozio najluksuznija kola, nekada toliko bahato kao da je ceo grad njegov, kao da su mu otac i deda ostavili u nasledstvo sve, čak i glavnu ulicu. Njegova bahatost bila je vidljiva na svakom koraku. Ljudi su ga se plašili, i gledali kako da se sklone što dalje od njega kada ga sretnu. Njemu to nije smetalo, reklo bi se da je uživao u toj činjenici.
Šuškalo se da bije Brankicu, da nije dobar otac devojčici koju je majka retko izvodila iz ograđenog dvorišta. Kada bi se u retkim prilikama pojavile, majka i devojčica kretale su se polako, trudeći se da ih niko ne primeti, pognute glave, ne razgovarajući, kao da su lebdele.
Sada su se pred njihovom kućom ubrzo pojavila i bolnička kolica i na njima osoba prekrivena belom plahtom, koja su zatim ubačena u sanitetsko vozilo i odvezena uz zavijanje sirene. Nije potrajalo dugo, policija je izvela Branku, tihu ženu, uvek spuštenog pogleda, sa lisicama na rukama. Mirna poput Bude, gledala je u okupljene. Na njenom licu bila je vidljiva gadna modrica.
Okupljeni su počeli da se razilaze, nagađajući šta i kako se desilo, a sneg je nastavio da pada, kao da se ništa nije desilo prekrivajući tlo.
Sutradan su u novinama pročitali da je Brankica koja je godinama trpela zlostavljanje, nožem ranila svog muža, da je devojčica zbrinuta, i da se osoblje socijalne službe potrudilo da dete ne oseti traumatične posledice tragedije kojoj je prisustvovala, pa je poverena svom dedi na čuvanje i vaspitavanje.
Nekoliko meseci kasnije novinari su, izveštavajući sa suđenja Brankici, naveli svedočenje njenog oca.
Ne mogu da verujem da je ona podigla ruku, potegla nož na svog muža. Ja sam je redovno tukao, šamarao do besvesti ako bih mislio da je pogrešila. Deca greše, batina je iz raja izašla. Nije smela da se mrdne, nije ni pomišljala da se brani. Nije mi nikada rekla da je muž bije. A i da jeste, pa zaboga, ona je njegova žena, mora nešto i da prećuti, pretrpi…
Branka je osuđena na osam godina zatvora za ubistvo muža… u samoodbrani.
Ne znamo šta je bilo sa njenom kćerkom. Kuća je ostala na svom mestu, zarasla u korov. Samo je visoka ograda odolevala vremenu i svim snegovima koji tiho padaju u našoj ulici.