„Antirodni pokreti nikada nisu utihnuli na lokalu, samo su menjali jačinu i oblik”
O odgovoru na antirodne tendencije, otporu u Novom Sadu i Vojvodini, o prostorima slobode za BEFEM govore dugogodišnje aktivistkinje za prava žena Andrijana Čović i Marija Srdić, kao i jedna od studentkinja u blokadi Univerziteta u Novom Sadu.
„Nekada mi se čini da antirodni pokreti nikada nisu utihnuli na lokalu, samo su menjali jačinu i oblik, ali otpori emancipaciji žena, patrijarhalni narativi i tradicionalne vrednosti koje urušavaju ženska prava su tu.“ Tako počinje razgovor za Befem Andrijana Čović, pravnica i aktivistkinja. Iako se antirodni pokreti u Srbiji često predstavljaju kao nešto udaljeno ili izolovano, na lokalu najčešće nisu tema, i strateška borba izostaje. Otpor postoji, navodi sagovornica Befema, i podseća na to da je Vojvodina istorijski drugačija, otvorenija, tolerantnija. Prva institucionalna rešenja i rodni mehanizmi osnovani su upravo u Vojvodini, takođe tu su usvojena i prva strateška dokumenta o sprečavanju nasilja prema ženama, a saradnja vladinog i nevladinog sektora razvijana je upravo u Novom Sadu i ostalim gradovima pokrajine. Velika vrednost Novog Sada je i razvijen ženski pokret i brojne neformalne grupe koje neprekidno „akcijaju“, dodaje Andrijana Čović
„Ulične akcije, marševi, tribine na kojima se priča o ženskim pravima, femicidu, ulozi žena u protestima, znametnitim ženama, zborankama, kuvaricama i političarkama su samo neki od primera koji izdvajaju ovaj grad. Zahvalnost dugujemo hrabrim i istrajnim aktivistkinjama koje ne dozvoljavaju da ženski glas utihne. Protesti su pojačali i učinili vidljivijom i ovu borbu. Međutim, nedostaje nam kontinuitet, stabilan i saradnički razvoj i unapređenje ženskih prava i borba protiv stereotipa.“
Jedan od primera ženske borbe u Novom Sadu jeste aktivistička grupa Žene za promene. Upravo one akcijaju, organizuju marševe, upozoravaju na zabrinjavajuće veliki broj femicida u Srbiji. Reč je o neformalnoj grupi „uvek pobunjenih“ Novosađanki koja je nastala tokom protesta Srbija protiv nasilja, 2023. godine. Kako priča Marija Srdić, jedna od pokretačica ove inicijative, u proleće te godine ubistva sugrađanki koje su stradale od ruke svojih partnera, uprkos činjenici da su ranije prijavljivale nasilje, potresala su grad.
„Nama je bilo važno da iskažemo protest − veliko nezadovoljstvo i bes − zbog ponavljanja grešaka institucija i strašnih posledica koje potom slede. Dogovorile smo se da od organizatora protesta zatražimo da se jedno julsko okupljanje posveti femicidu kao najstrašnijem obliku nasilja prema ženama. Ta inicijativa je prihvaćena, a protest u okviru kojeg smo izvele performans ispred policijske stanice u ulici Pavla Papa snažno je odjeknuo. To nam je dalo ideju da tokom svih narednih protesta u Novom Sadu nosimo poruke i transparente feministilkog sadržaja − protiv nasilja nad ženama. Ostale smo okupljene, a grupa se proširila. Pridružile su nam se i žene koje do tada nisu pripadale nijednom kolektivu ili ženskoj organizaciji. Smatrale smo da je najbolje da ostanemo otvorene, u formatu samorganizovanja, bez hijerarhije; a da u našem angažovanju najvažnije budu akcije u javnom prostoru, na ulicama i trgovima, kojima ukazujemo na femicid i razmere njegovih posledica. Nastojimo da obeležimo svako ubistvo, svaki izgubljeni ženski život i da naše poruke stignu do što većeg broja ljudi.“
Spuštanje pobune i borbe na lokalni nivo omogućava jasnije razumevanje problema koje često ljudi u lokalnoj zajednici posmatraju kao nešto daleko i nešto na šta ne mogu da utiču smatra Andrjana Čović.
„Pojedinkama i pojedincima je nekada teško da uoče kako se društveno-političke promene odražavaju na njihov život, da posledice svi osećamo. Izoluju se od tema koje ih direktno ne pogađaju i postanu lakša ‘meta’ za manipulaciju. Kada se razgovor povede o lokalnim problemima, kao što su komunalne usluge, nedostatak službi, manjak lekara, ukidanje autobuskih linija i slično, i ukaže na vezu, ali i uticaj ovih problema na pojedine grupe, kao što su žene, lakše je mobilisati javnost i menjati svest. Lokalne borbe su specifične i usmerene na lokalni kontekst što pruža mogućnost stvaranja savezništva, mobilizacije i otpornosti. Deluje kao sporiji proces, ali je on suštinski i dubinski čini promenu.“
Da su kontinuirane aktivnosti među sugrađankama i sugrađanima u našoj lokalnoj zajednici neophodne, saglasna je i Marija Srdić. Upravo zato Žene za promene ne odustaju od svog načina ukazivanja ne problem femicida, rodno zasnovanog nasilja i pozivanja na odgovornost institucija. Bez prestanka, gotovo tri godine, izlaze na ulicu posle svakog rodno motivisanog ubistva žene.
„Važan je snažan protestni ‘mod’ naše aktivističke grupe i snaga naših glasova − i faktička i simbolička. Mislim da nas mediji redovno prate, bilo da performanse izvodimo na Trgu slobode, marširamo centralnim ulicama Novog Sada uz zvuke bubnjeva ili protestujemo na vratima institucija koje su odgovorne što su i rodno zasnovano nasilje i femicid naša crna svakodnevica. Naše postojanje i doslednost u aktivizmu je važan vid neprihvatanja patrijarhalnih odnosa i nametnutih uloga. Sasvim sigurno, ovdašnjim konzervativcima i kleronacionalistima koji imaju snažno uporište u Novom Sadu, smetaju feministički glasovi. Voleli bi da ih utišaju. Vidimo to po reakcijama na društvenim mrežama.“
Institucije protiv ženske borbe
Krajnji cilj aktivnosti Žena za promene bi bio da njihova poruka utiče na rad institucija. Da se zahtevi koje upućuju, a to su bolja zakonska rešenja, efikasna zaštita žrtava, praćenje i analiza svih slučajeva femicida, nove usluge u zajednici, rad na prevenciji nasilja, uvaže i postanu deo novih, prekopotrebnih praksi. „Na žalost, institucije najčešče ostaju neme i zatvorene za ove zahteve“, kaže aktivistkinja ženskog pokreta Marija Srdić.
„Zato nastojimo da se povezujemo sa aktivistkinjama u drugim sredinama, sa feminističkim organizacijama koje pružaju podršku žrtvama nasilja. Uključujemo se u nacionalne i regionalne inicijative i tragamo za onim vidovima borbe koji mogu izazvati promenu.“
Osim što su zatvorene, institucije su postale protivnici žena, ženske borbe i ženskih prava, izvor nasilja i represije, upozorava Andrijana Čović.
„Takve poruke dobijamo sa svih nivoa vlasti. Kao što je utemeljenje rodne ravnopravnosti i borba za ženska prava potekla od organizacija i metodom odozdo na gore našla svoje mesto u institucijama, tako i sada moramo glasno da mobilišemo i iskazujemo stav. Jasan stav protiv institucija koje urušavaju nivo stečenih prava i prelaze od čuvara na kršitelje ženskih prava, oblikuje se pre svega u organizacijama. Naravno da ima pojedinki i pojedinaca koji unutar institucija pružaju otpor, nadam se da uspevaju da pronađu adekvatne strategije koje će doprineti tome da, nakon što povratimo institucije, to bude temelj napretka. Ulica nam je mesto borbe u poslednje vreme, ali združene akcije i organizovana i strateški planirana borba će dati rezultat.“
Da žene nemaju podršku u institucijama i da se institucije mogu posmatrati isključivo kao prepreka i neprijateljska strana u borbi za ravnopravnost, saglasna je i Marija Srdić. Ona podseća na to da je pre gotovo dve godine Ustavni sud stavio van snage Zakon o rodnoj ravnopravnosti i, kako kaže, glavni akter u tom zamešateljstvu bio je, niko drugi, do zaštitnik građana.
„Dugo su trajali pritisci s krajnje desnice, ona je postepeno dobijala svoj prostor i svoje eksponente u institucijama. Trebalo je samo nekoliko godina da se institucionalni okvir za rodnu ravnopravnost na kome se radilo posle demokratskih promena dvehiljadite, a naročito nakon ulaska u proces evropskih integracija, potpuno obesmisli. Civilno društvo, a sa njim i autentične ženske organizacije izgurano je na marginu, a potom izloženo različitim vrstama iscrpljivanja, pritiscima, i konačno, nasilništvu. Sve što danas imamo unutar sistema samo je ljuštura ispražnjena od sadržaja. Otuda je naša, ženska borba, danas nerazdvojiva od borbe građana i studenata. Zato je ulica (ponovo) jedino mesto borbe.“
Ulica kao mesto borbe
Između megafona i tišine: žene u borbi za promene je istraživanje koje je uradila organizacija građanki Femplatz kako bi se prikupili podaci o iskustvima, izazovima i otporima žena koje učestvuju u protestima širom Srbije tokom 2024/25. godine. Protesti su izazvani padom nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, koja je usmrtila šesnaestoro ljudi, i teško ranila jednu ženu. Nakon prvih protesta, usledile su blokade fakulteta, pa zatim ulica i raskrsnica; a borba protiv korupcije, transparentnost i traženje odgovornosti traje i danas. Nakon više od pet meseci protesta studenti i studentkinje u blokadi zatražili su raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Istraživanje o ulozi žena u ovim promenama pokazalo je da su žene u Srbiji, kroz sopstveno delovanje i solidarnost, u prvim redovima društvenih promena. Međutim, istraživanje je otvorilo pitanje da li su u dovoljnoj meri adresirana pitanja rodne ravnopravnosti tokom protesta. Kako kaže Andrijana Čović, jedna od istraživačica organizacije Femplatz, reakcije javnosti, pa i studentskog i građanskog pokreta na situacije nasilja prema ženama postoje. Jasno se opredeljuju protiv nasilja, osuđuju femicid i uočavaju rodnu komponentu. Bilo je i akcija i protesta koji su bili posvećeni pravima žena. Međutim, to su ipak pojedinačne i izolovane akcije.
„Feminističke teme ne zauzimaju značajno mesto na protestima i na ulici, niti su deo zahteva, ali su pitanja prava žena daleko vidljivija. Masovno prisustvo žena na protestima, uloge koje preuzimaju u organizaciji protesta, zborovima − kao redarke, govornice, doprinosi promeni konteksta i kreiranju rodno senzitivnog tona protesta. Pitanja rodne ravnopravnosti nisu u dovoljnoj meri adresirana, ali će aktivistkinje za ženska prava i dalje zahtevati uključivanje, i skretati pažnju na sva kršenja.“
Jedna od akcija otpora antirodnim narativima koje su organizovale studentkinje u blokadi, dogodila se osmog marta prošle godine u Novom Sadu. Akciju su nazvale Šta žene znaju sa jajima. Ceo poziv i organizaciju potpisala je tada neformalna grupa hrabrih studentkinja i građanki, i one su poručile: „Ne ćutimo na seksističke komentare koje je trenutni potpredsednik Vlade Republike Srbije uputio poslanicama.“ Jedna od inicijatorki ovog protesta kaže za Befem da je sve krenulo tako što je nekoliko studentkinja sedelo u dvorištu između Filozofskog i Pravnog fakulteta u Novom Sadu, pilo kafu i čekalo plenum, i jednoj od njih stigla je poruka da pogledaju šta se dešava u Skupštini Srbije. Da podsetimo, početkom marta 2025. tokom prvog zasedanja Skupštine Srbije te godine, u više navrata je dolazilo do koškanja, bacanja dimnih bombi, a zatim je i beli prah ispunio skupštinsku salu. Paljene su baklje, bacana su i jaja, i ceo incident nije prošlo bez seksističkih izjava.
„Dok smo se priključile na prenos, sve je već počelo − dimne bombe, transparenti, gađanja, i slično. Ne bih da lažem, na to smo reagovale prilično neozbiljno. Smejale smo se i čudile i kako to već ide u tim, kod nas čestim, tragikomičnim situacijama. Onda smo odlučile da premotamo prenos i pogledamo sve ispočetka. U nekom trenutku nailazi ona sramna Vulinova izjava. To nam već nije bilo smešno. Stale smo nekako zabezeknute. Sigurna sam da svaka žena dobro poznaje onaj osećaj kada naiđe na neku bolnu nepravdu i jedino što može sebi da kaže je „j… te, opet ovo“. Tako smo nekako zajedno proživljavale taj osećaj, a onda počele i da komentarišemo naglas. Kako nije fer, kako ne možemo da verujemo da se u 21. veku i dalje bakćemo sa ovakvim izjavama, kako bismo ga gađale istim tim jajima. Onda se tu spojilo dva i dva, pa smo krenule da maštamo o Vulin-pinjati da nam bude meta ili tako nešto, a posle par sati se iskristalisala ideja o samom protestu koju smo rešile da predstavimo na sledećem plenumu. Naravno, sve smo htele da uradimo nešto kako ta izjava ne bi prošla nezapamćeno − jer smo žene, jer nam nije prvi put da se susrećemo sa nepravdom, jer smo studentkinje koje su do tada već dobro uvežbale građansku neposlušnost.“
Koleginice i kolege su na plenumu podržale ideju i protest se dogodio. Protest koji je potekao od dela studentskog pokreta, a adresirao je i ukazivao isključivo na problem mizoginije u našem društvu. Prošlo je godinu dana od tada i studentkinja Univerziteta u Novom Sadu kaže da danas itekako uviđa njegov značaj.
„U odnosu na druge studentske proteste ovaj bih smatrala manjim, ali svakako dobrim. Omiljeni saborci tog dana su mi bili otac i sin koje sam usput čula kako komentarišu da su došli za mamu, a jedna starija žena je bacila prvo jaje. Kada se osvrnem na sve to, bude mi jako drago što smo realizovale taj protest. Ženski problemi su bitni i treba o njima pričati što više, raditi nešto povodom toga što češće. Jako mi je drago što su se održavali (i dalje se održavaju) i drugi ‘ženski’ protesti, što svest o tome postoji, i što u svom okruženju vidim veliku podršku.“
O važnosti takvih borbi na lokalu govori i Andrijana Čocić. Kako kaže, uspešne lokalne borbe povezuju žene sa civilnim društvom, medijima, sindikatima i progresivnim akterima u lokalnoj vlasti, što povećava vidljivost i održivost promena. Međutim, žene se teže odlučuju da se aktiviraju, dodaje ona, a dostupnost raznolikih aktera i mogućih saveznika je u maloj lokalnoj zajednici ograničen.
„A kada se pobune, kada počnu da uočavaju nepravdu i neravnopravnosti, promena je neminovna. Pored toga što postaju vidljivije, to ih i osnažuje, potvrđuje da njihov glas vredi, da mogu da utiču na promenu i da aktivna participacija ima efekta. Teže je pokrenuti ih zbog stereotipnih prepreka i uticaja male sredine, ali jednom kada pronađu svoje mesto u javnom životu, ostaju tu.“
Studentkinja dodaje da bi volela da se na rodnu (ne)ravnopravnost osvrćemo češće, da bi bilo dobro izbiti takve teme u svakodnevicu i češće zahtevati odgovornost za rodno motivisane zločine. Važno je, kaže, konstantno biti pred očima kako bi se podigla svest.
„Međutim, svesna sam i situacije u kojoj se trenutno nalazimo. Većina naše pažnje mora biti preusmerena na problem korupcije ove vlasti kako bismo ga što pre rešili; ali to ne znači da ostatak pažnje ne možemo posvetiti drugim problemima i truditi se, najbolje što umemo, da neke stvari rešimo simultano. Na kraju dana, ako želimo bolje društvo za sutra ono mora biti oslobođeno rodnih nepravdi, kao i svih drugih slučaja društvene marginalizacije. Jednostavno je nemoguće imati zdravo okruženje ako te ono ne podržava ili te ugnjetava samo zato što si ‘ono drugo’. Samim tim i studentski/građanski pokret se mora osvrnuti i na ovu sferu kako bi mogao da nam pruži ono što tražimo (mada, ako mene pitate, to već jeste slučaj, čak i ako su pojedine teme, kao što je rodna ravnopravnost, ponekad u drugom planu).“
Usamljenost u maloj sredini
Osim što je dugogodišnja aktivistkinja u borbi za prava žena, sa iskustvom rada i u instituciji i u civilnom sektoru, Andrijana Čović „vodi borbu“ u maloj sredini, kakva je opština Beočin, gde živi sa svojom porodicom. Organizacija protesta i pobune bilo koje vrste u malom mestu mnogo je zahtevnija nego u Novom Sadu ili drugom većem gradu. Beočinci i Beočinke u poslednjih godinu dana blokirali su raskrsnice, organizovali proteste zbog nedostupnosti vode za piće u toj u sredini, i upravo je žena, sagovornica Befema, jedna od onih koje su pokrenule lokalnu zajednicu. U početku se u toj svojoj borbi osećala usamljeno, kaže Andrijana Čović.
„Ali, onda shvatite da su saveznice i saveznici svuda oko vas. Mala grupa hrabrih, solidarnih i moralnih ljudi može da načini velike promene. Teško nam je bilo da stanemo na raskrsnicu prvi petak kada smo odavali počast nastradalima. Nas nekoliko je biralo lokaciju i strategiju. Svaki naredni petak nas je bilo sve više, ali je maksimum daleko manji od većih gradova. To dovodi do izloženosti, ugroženosti i lične procene da li i koliko ću se boriti. Žene su i u ovim prilikama bile stamene, iako su uvek bile na udaru bundžija kojima ‘ugrožavamo’ slobodu kretanja. Tako da je bilo zaletanja kolima na nas, psovanja i pretnji motkama. Onda se borba menjala, počeli smo da uočavamo sistemske probleme koji su oličeni u našim lokalnim institucijama, a ti problemi su daleko više pogađali žene (zdravstvena zaštita, javni prevoz, dostupnost pijaće vode i sl.). Gradimo poverenje polako, žene se organizuju, prepoznaju i podržavaju.“
Tradicionalne strukture moći su vidljivije i konkretnije na lokalu, te su i otpori veći, dodaje na kraju Čović. Muškarci, i na ulici i u digitalnom svetu, trude se da minimalizuju uticaj ženske reči i ženske borbe, često koristeći lične i porodične prilike za diskreditaciju i omalovažavanje.
„Proteklih godinu dana nam je pokazalo da možemo da se ujedinimo i zastupamo interese svih, ali i to koliko su pojedinci surovi, a sistem im to dozvoljava i potvrđuje njihove stereotipne norme. Zbog toga se žene retko odlučuju da budu aktivne na lokalnom nivou, izbegavajući vidljivost i sukobljavanje sa komšijama. Nijedna sredina nije imuna na uticaje medija i opšteg konteksta koji umanjuje ženski doprinos, a veliča ‘tradicionalne vrednosti’, koje ustvari guraju ženu u očekivane rodne uloge. Te uloge ne poznaju aktivizam i protivljenje bilo kojim autoritetima. U malim sredinama će se mnogo češće čuti da ženama nije mesto u javnoj sferi ili aktivizmu, tražiće se posledica tog angažmana u porodici ili deci. Žene koje nemaju muške partnere će biti lakša meta za ucene i uznemiravanje, komentarisaće se javno i tajno njene odluke, u prodavnici će je pitati šta joj je to trebalo. Zadiranje u porodične i lične prilike je daleko veće i podrazumeva se, što otvara prostor za pritiske, a svako iskakanje iz tradicionalnih uloga se osuđuje. Sa druge strane, mala sredina u kojoj se svi znaju daje prednost, jer, ako se poznajemo, onda znam i ko je nasilnik koji mi preti ili na drugi način pokušava da umanji moju ulogu, pa na osnovu toga biram i reakciju.“
Studentski pokret koji okuplja studente i studentkinje iz svih delova zemlje je, jasno, vrlo heterogen pokret. Ipak, studentikinja Univerziteta u Novom Sadu, sagovornica Befema, iz svog iskustva tvrdi da je pokret rodno ravnopravan u svojoj biti i u načinu funkcionisanja. Kako kaže, ni na jednom protestu ili plenumu ili bilo kojoj manifestaciji se nije osetila potlačeno zato što je žena, ali je svesna da se to dešava u nekim drugim okruženjima.
„Nisam namirisala ni trunčicu seksizma. Naravno, ne mogu ništa da tvrdim za druge, ipak nas ima svakakvih. Svesna sam i pojedinih, nazvaću ih, ispada, vezanih za ultradesničarske ideologije i slično, ali ono što mogu sa sigurnošću da tvrdim je da su ti slučajevi manjinski − i kao što znamo, manjine nekad znaju da budu glasne. Ali zaista verujem i znam da su moji saborci većinski sasvim normalni ljudi sa sasvim ispravnim stavovima, koji žestoko stoje uz sve one koje društvo nekada ume da zgazi. Za kraj bih dodala samo jednu misao. Mi žene u Srbiji na papiru imamo svoja prava. Možemo da idemo na posao, prijavimo seksualno uznemiravanje, i navodno smo sasvim ravnopravne. Međutim, kao što je slučaj i sa drugim problemima u našem društvu, malo šta od ovoga je zapravo istina. Naš problem je društveno orijentisan, nema korene u nekakvom dokumentu koji nam jasno oduzima prava, već u svakodnevici i u društvenom standardu. Samim tim, borba je teža pošto iziskuje osvešćivanje društva na visokom nivou. Ali, kao što smo već videli sa studentskim/građanskim protestima, nije nemoguće osvestiti.“
Osim kontinuiranog osvešćivanja, pokretanja na akciju i ukazivanja na probleme − o zadacima koji pred nama u kontekstu lokalne borbe i otpora antirodnim tendencijma, kao i u kontekstu studentskih i građanskih protesta, koji traju duže od godinu dana, Marija Srdić zaključuje sledeće:
„Žene jesu i moraju ostati deo ove važne svegrađanske borbe. Bez nas nije moguće efikasno se suprotstaviti režimu i srušiti ga. Ono što je loše za nas, žene, loše je za čitavo društvo. Zato je ženska mobilizcija veća nego ikada pre. Nije ovakva bila ni s kraja devedesetih i prelomne 2000. godine. S punom odgovornošču tvrdim da studentkinje iz Novog Pazara koje su prepešačile Srbiju, biciklistkinje koje su vozile Turu do Strazbura, kandidatkinje koje su predvodile opozicione liste na lokalnim izborima u Kosjeriću, Zaječaru ili Sečnju, novinarke koje godinu dana neumorno izveštavaju sa protesta, profesorke koje ne uzmiču pred policajcima u punoj opremi, aktivistkinje koje su izdržale višemesečni pritvor na Klisi i vratile se u borbu − predstavljaju heroine našeg doba i uzore za naraštaje koji dolaze. One su, svesne ili ne te činjenice, izrasle iz kontinuirane borbe feminističkog pokreta u Srbiji. Ono što ostaje kao zadatak jeste − da se ne povlačimo. Da onda kada izborimo slobodu, a to će se ubrzo dogoditi, budemo spremene za preuzimanje odgovornosti i transformaciju društva zaglavljenog u glibu kriminala, korupcije, partokratije. Učimo iz iskustva pretkinja, AFŽ-ovki, na primer. Ono što osvojimo u borbi, nikome ne prepuštajmo u miru, odlaskom u ‘drugi plan’. Patrijarhat je podmukao i lako se transformiše. Ako mu se pruži mali prst, oteće nam celu ruku.“
Naslovna fotografija: foto Lilit Andrić
Tamara Srijemac
Ovaj tekst je nastao uz podršku Kvinna till Kvinna Foundation i UK International Development. Stavovi izneti u ovom tekstu predstavljaju isključivo stavove autorki i ne odražavaju nužno stavove Kvinna till Kvinna Foundation, UK International Development ili njihovih partnera.