Nije je mimoišla sudbina bezrojnih žena koje su uvek dizale glas, i često privatni život podređivale idejama u koje su verovale. I ona je pokušavala da doprinese tome da sloboda od eksploatacije, i sloboda emocija i tela svake žene postanu sastavni deo ženske stvarnost, ne samo zapis na papiru.
Aleksandra Kolontaj, iako odvažna, hrabra i dosledna feministkinja, u Rusiji je skrajnuta, i ne sećaju je se previše; jer, zaboga, ona je bila marksistkinja, pripadala je boljševicima, bila je suviše radikalna u svom feminizmu. Radije će reći za nju da je bila prva ministarka, prva ambasadorka, nego što će je se sećati po njenom upornom nastojanju da feminističke ideje postanu sastavni deo državne politike.
U čemu je njen greh? Lenjin, koji joj je bio saborac, ni on sam nije mogao, zbog sopstvenog patrijarhata, da proguta njeno nastojanje da se preispita porodica kao osnovna ćelija ženske eksploatacije i neslobode, i brak kao prva instanca te neslobode… Nije je kažnjavao, ali ju je sklonio, poslavši je u Švedsku da bude ambasadorka. Ta ambasadorska mesta (Norveška, Meksiko, Švedska) spasila su je Staljinovih čistki. Zahvaljujući Aleksandri Kolontaj, znamo da je Oktobarska revolicija samo otvorila vrata ali da to nije bio i kraj posla. Ona nije odvajala žensko pitanje od radničkog pitanja. U svojim memoarima napisala je da je želja za ličnom slobodom bila sila koja se rano kod nje formirala, ali istovremeno da te slobode nema bez slobode celog naroda. Njena zaostavština u Rusiji je relativna, a zalagala se za pravo žena na obrazovanje, zapošljavanje, zaštitu žena majki, razvod, i prava seljanki (u okviru prvog revolucionarnog državnog organa za ženska prava Žendele koji je ukinut 1930. godine). Neka od njenih preciznih marksističkih rešenja, kao što su: pitanje seksualnih i emotivnih sloboda žene, reforma braka i porodice, javne kuhinje i praonice, precizan i delotvoran zakon o zaštiti majki i radnica, pravo na abortus kao jedno od elementarnih ženskih prava — ostala su neostvarena, ili delimično ostvarena, a neka su izložena stalnom preispitivanju, pod uticajem religioznih dogmi i crkve, a pre svega, ili istovremeno, i zbog logike kapitalističkog liberalizma i zakona profita. Čini se da je i samo sećanje na revolucionarne marksističke ideje Aleksandre Kolontaj bauk, koji nastoje da bude zaboravljen, skrajnut. Naročito ako se tiču položaja žena i borbe za žensku slobodu od eksploatacije.
Iako Aleksandra Kolontaj stoji rame uz rame sa Klarom Cetkin i Rozom Luksemburg, u Rusiji je skrajnuta. Tek u Moskvi, na zgradi u Lenskom prospektu, u kojoj je živela, stoji skromna spomen ploča, dok u Sankt Peterburgu jedna ulica nosi njeno ime. Škola pri ruskoj ambasadi u Švedskoj nosi ime Aleksandre Kolontaj, ali ostaje pitanje da li učenici u toj školi poznaju ideje koje je ona zastupala ili je ona za njih samo prva žena ambasador SSSR-a. Nije naročito zastupljena ni u savremenim ruskim feminističkim organizacijama, jer valja se distancitati od sovjetskog modela državnog feminizma, više se drži do strategija koje naglašavaju autonomiju.
Aleksandra Kolontaj bila je vrlo obrazovana, odvažno je polemisala čak i sa Lenjinom, dosledno zastupajući prava žena. Za nju je država bila instrument radikalne transformacije društva. Možda su njene ideje i rešenja zastarela, a možda ih je moguće pronaći u danas, samo drugačije formulisane? Možda je ona bila žena ispred svog vremena? Sve je moguće, ali niko joj ne može osporiti stamenost, pronicljivost, doslednost, i hrabrost da u svojim stavovima bude usamljena, i da njene ideje budu izložene podozrenju.
Umrla je 1952. godine u osamdesetoj godini života. Pored tekstova koje je pisala, ostavila je nedovršenu autobiografiju.Junakinja je četiri romana koje su napisale žene: Crveni brod Natalije Konćalovski, Sestre Vere Katalinski, Aleksandra Margarite Vorobajeve, Crvena Amazonka Elene Čerapanove. Kažu da su te knjige romantizovane biografije Aleksandre Kolontaj. Spominje je u svom romanu Čapajev i praznina i Viktor Peljevin, kao aluziju na kolorit epohe, kao simbol slobodne ljubavi, svodeći je na parolu koju uzvikuju junaci u njegovom romanu. Nje kao lika nema. Ona je samo oznaka, bez uloge. Samo ilustracija.