Nije svet podeljen samo na imućne, zaštićene, i siromašne i nezaštićene. Uzrok ovom, kroz istoriju jedinom stvarnom i opipljivom, a ne naknadno mitologizovanom jadu, jeste nedostatak moći i volje da se uvaži slobodarska, pravedna potreba večno zarobljenih, eksploatisanih žena. Kroz istoriju civilizacije postoji podela između onih koji, zaglušeni sopstvenim oružjem i ratovima, ne čuju vapaje žena, niti žele da ih čuju, i samih žena. Nisu to bile Penelope, supruge, prve dame sa šeširima raznih boja i oblika, nisu to bile samo majke brojne dece ogrnute čadorima, domaćice, spremačice, negovateljke, nisu to bile Kleopatre, vile Ravijojle, Jovanke Orleanke… − to su bile one druge, brojnije. Ponekad su i one nosile šešire, ali taj modni detalj nije uticao na njihovu samosvest, kao ni na svest da su drugi pol, kako bi to rekla Simon de Bovoar. To su žene poput Virdžinije Vulf , Elis Voker, Margaret Etvud, Maje Anđelou, Slavenke Drakulić, Kornelije Enker, Vedrane Rudan, Lejle Kalamujić, Radmile Lazić…, pa do uporno delatne Staše Zajović i Žena u crnom. U njihovim knjigama, publikacijama, borbi da se nešto promeni i učini da svet postane mesto koje ne funkcioniše militantnom logikom, i u kome žensko telo ne pripada nijednom narodu, nijednoj demografskoj strategiji vlastodržaca koji obično pod krinkom brige za nekakve državne interese i navodno bolji život u okvirima koje uglavnom oni odeđuju, zaboravljaju da su oni i te njihove politike uzrok nesreće hiljade žena, dece… Nedavno je na srpskom jeziku objavljena knjiga Žizel Peliko u prevodu Olje Petrović. Još jedna knjiga koju će čitati žene, i koja će biti, već jeste, bestseler u svetu. Naslov je Himna životu. Posle suđenja koje je, kako to novine kažu potreslo svet, krajnje vreme je da se taj svet pretrese i da se u tom pretresu zauvek reši pitanje ograničene slobode ženskog dela čovečanstva: da više nijedna žena, bila ili ne bila u braku, ne bude tretirana kao posed, da više niko ne može raspolagati njenim telom i njenim životom; da niko od nje ne može zahtevati da svoje sinove, samo zato što nisu „tatini“ sinovi šalje u rat da masovno siluju i ubijaju u tim ratovima tamo neke druge žene i decu. Možda je tehnologija otišla daleko, možda robotima može da se uštedi i stvori profit, i možda dronovi mogu da zamene one koji su pobegli iz svoje rodne grude, odbijajući da poput svojih predaka ginu u ratovima… Govori se o zastarelosti oružja, a Žizel Peliko, posle onoga što je godinama doživljavala zarad muške zabave u svom braku i pred troje dece, možda nenamerno otvara mnogo šire pitanje. Njeno pakleno iskustvo nije samo pitanje zastarelosti takvih nametnutih patrijarhalnih okova, već i pitanje zastarelosti civilizacije koja vekovima ne poštuje elementarna ljudska, a posebno ženska prava, već ih zamenjuje i prikriva ispod šešira i drugih modnih detalja prvih dama, koje voljno ili nevoljno prihvataju i odigravaju tu ulogu. To uporno mitologizovanje braka, nacije, patriotizma, velikih, malih sila… Knjiga Himna životu Žizel Peliko, kako god da ju je napisala, uz bilo čiju pomoć, koliko god gorko, zastrašujuće, neposredno doživljena i preživljena, pa ponovo preživljavana na suđenju − svakako je jedina važna istina, ona istina o kojoj se nikada ne govori. Ili se govori naknadno, kada je, zahvaljujući tom istom sistemu, jedina opcija da se ta istina sazna. Bar je tako bilo u Francuskoj. Pitanje je koliko je sličnih sudbina širom sveta u okviru kojih je ta obespravljenost usled patrijahalnih, verskih i kakvih ne još pravila i običaja prećutana. Koliko je Žizel na belom svetu? I ne zaboravimo da ime Žizel vodi poreklo od starogermanske reči gisal, što znači zalog, poverenje… Nama je to ime poznato po baletu Žizela, koji je, inspirisan delima i Hajnea i Igoa, nastao na vrhuncu romantizma i koji je premijerno izveden1841. godine.
Ako žene čine polovinu čovečanstva (a čine), onda je obaveza tog istog čovečanstva da nijedna buduća Žizel ne doživi takvu torturu. Vreme je da žene pokrenu revoluciju i urede svet po svojoj logici, po logici života, a ne profita. Bila bi to najtiša, najsadržajnija revolucija, u kojoj ne bi postojale vođe i bezimene žrtve, u kojoj bi civilizacija na pravi način uspostavila neki oblik istine i pravde. U takvom poretku, dok gledamo balet, ne bi nužno morao na glavi da bude šešir koji prikriva istinu koju je Žizel Peliko ispisala u svojoj Himni životu.