Videti dalje, dublje, spoznati realnost oko sebe, imati hrabrosti da se suočiš sa njom, da se pobuniš, izboriš se da je obznaniš, susretneš se sa osudom zbog činjenice da si se usudila i pomislila da nešto treba menjati, nazvati pravim imenom, sprečiti multiplikovanje privida – izazov je koji nosi svako vreme, svaka generacija. Činiti sve to uprkos transgeneracijskim traumama koje se nose kao robijaški teg od koga svaki korak napred biva sve teži, sve bolniji.
Nema mnogo žena koje su dobile Nobelovu nagradu. Više, mnogo više, je onih žena kojima je trebalo da bude dodeljena. Oni koji su odlučivali o tom prestižnom priznanju često su je dodeljivali zlikovcima, onima koje ništa nije obavezivalo da ne vode ratove koji donose hiljada žrtava. Ponekad, oni koji odlučuju, tu nagradu dodele i nekoj ženi, naučnici, književnici, aktivistkinji… Nijedna od njih nije bila moćna predsednica neke svetske sile. Po onome što su činile bile su bliže pogledima jednog Gandija koji tu nagradu nije ni dobio, nego Obami koji je ničim nije zaslužio.
Jedna od tih žena je Kenijka Vangari Maatai, koja je smatrala da je posaditi drvo čin vrhunske političke revolucije. Vangari Maatai je osnovala Green Belt Movement, i svoj ekološki pokret vezala direktno za žensku emancipaciju. Bila je prva žena u Istočnoj Africi sa doktoratom, i aktivistkinja koja je ponikla i delovala u blatu i prašini. Kenija je zemlja koja je svoju nezavisnost, oslobođena britanske kolonizacije, stekla 1963. godine, a te godine su i žene u Keniji dobile pravo glasa. Niču u toj zemlji oblakoderi. Najrobi je kažu zeleni grad na suncu, jedini grad koji u svojim okvirima ima nacionalni park, pored nacionalnih parkova Masai Mara, Ambosela, Tsvaoa koji predstavljaju svetsko čudo biodivirziteta. U Keniji važe najstroži zakoni o upotrebi i proizvodnji plastičnih kesa. Predviđene su zatvorske kazne za njihovo nesavesno korišćenje. Plastične kese u slamovima, naseljima od blata i lima, po rubovima grada bez vode, kanalizacije. korišćene su kao toaleti koji su završavali na krovovima i po ulicama šireći koleru, tifus… Milioni Kenijaca žive u slamovima. Vagnari Maatai, biološkinja, prva Afrikanka koja je dobila Nobelovu nagradu uprkos pretnjama, tamničenju, pokušaju atentata; uprkos tome što je sama morala da brine o svojoj deci, dok su je proglašavali ludom ženom; uprkos mužu koji je kao razlog za razvod naveo da je previše pametna i samostalna i da ne može da je kontroliše – naučno precizno i zajedno sa ženama koje su prihvatale njene uvide da bez šuma nema vode, zasadila je 51 milon stabala.
Pri tome je objasnila često zavađenim plemenima da korumpirani političari prisvajaju ne samo najplodniju zemlju, već i da koriste ekološku krizu da bi vladali vodom kao resursom. Osnovala je više od 6. 000 rasadnika kojima su upravljale isključivo žene. Njene ideje je svet čuo, ali razne Obame, tamo i ovde, u Borči bez kanalizacije – svi oni koji bi da preusmere tokove reka, zazidaju ih, prisvoje sve dok poziraju na crvenim tepisima i pred istaknutim zastavama – ne haju previše za njih. Grade nekakve nebodere i dalje manipulišuči resursima koji im ne pripadaju, i koje niko ne može i ne sme posedovati. Nisu svesni da je jedno, a tek mlioni drveća koja valja posaditi, važnije od njihove narcisoidnosti i želje da budu moćni vasnici. Vagnari Maatai, i kao većina žena, razumevala je to i delala je po toj logici, plaćajući preskupo tu spoznaju, ali neustrašivo je deleći, ne samo u Keniji.