Artemizija Đentilesku, italijanska barokna slikarka, rođena je u Rimu 1593. godine. Jedna je od prvih žena u evropskoj umetnosti koja je živela od svog rada i stekla međunarodnu reputaciju. Radila je u Rimu, Napulju, Londonu, na dvoru kralja Čarlsa I… Bila je prva ženska osoba koja je upisala prestižnu Akademiju umetnosti u Firenci. Trebalo je da prođu vekovi da bi njenih 29 slika bilo izloženo u Nacionalnoj galeriji u Londonu novembra 2020. godine. Nekoliko godina ranije, 1997. godine, rediteljka Anjes Marle snimila je film o životu Artemizije Đentileski. Tada su mnogi istoričari umetnosti, likovni kritičari primetili značaj i snagu njenog slikanja i nazvali je jedinom karavađistkinjom među mnogim karavađistima. Njena najpoznatija slika je Judita odseca glavu Holofernu. Prva verzija tog starozavetnog motiva naslikana je oko 1612. godine i nalazi se u Napulju. Ne slučajno, slika je nastala u toku ili posle procesa koji je pokrenuo njen otac, slikar Oracio Đentileski, u čijoj radionici je i počela da uči slikanje. Nije u to vreme bilo uobičajeno da svoje znanje i umeće očevi prenose kćerima, ma koliko one bile talentovane. Kada je imala 17. godina, očev prijatelj, takođe slikar, ju je silovao. Njen otac je pokrenuo sudski proces, jer ona na to nije imala pravo. Čast porodice je pripadala muškarcu, i njen otac je očekivao od silovatelja da se oženi njegovom ćerkom i tako izbegne kaznu. To se nije dogodilo, ostaće nerazjašnjeno da li Artemizijinim hrabrim otporom tadašnjim (a i današnjim u nekim zemljama) društvenim uzusima. Tek, silovatelj, a nije mu to bilo, kako se navodi, prvo silovanje neke ženske osobe, slikar Agostino Tasi je osuđen na progon, ali kazna nikada nije sprovedena. Artemizija je u toku trajanja procesa bila izložena torturi. Dok su je ispitivali, neki dželat je konopcima stezao njene prste, prste slikarke, spravom sibila. Sud se ni tada nike bavio zločincem, zločinom, činom nasilja, već procenom karaktera žrtve, njene doličnosti… Žrtva je morala da dokazuje da nije kriva.
Čini se da se Artemizijina priča desila davno, no nije tako. Ona traje. Znamo da je u Boliviji sve do 2013. godine postojao zakon po kome ako se silovatelj oženi ženom koju je silovao, izbegava bilo kakav krivični postupak. Isti zakon važio je u Argentini do 2012. godine, u Kostariki do 2007. godine, u Urugvaju do 2006. godine. U Dominikanskoj Republici još uvek važi. Nekažnjenih silovatelja pun je svet. Imaju moć i ostaju nekažnjeni.
Prkosna Artemizija Đentileski kao da iz 17.veka poručuje svojim slikama Stop mizoginiji!, i kao da poziva svojim autoportretima i portretima na onu neustrašivost i glasnost koju žene moraju da ispoljavaju svaki dan, na svakom mestu, u svakoj situaciji.
Pun je svet Agostina Tasija.
Slike Artemizije Đentileski snažan su, nedvosmislen i trajan poziv na tu vidljivost i glasnost. Kako stvari stoje, uprkos vekovima, po istim aršinima onda i sada nasilje nad ženom obavija ona odvratna tišina. Trag koji je Artemizija ostavila svojim slikarstvom i danas nas podstiče – slično kao što nas pokret Me Too podstiče – da težimo pravdi koja još uvek nije u potpunosti „izašla na videlo“, baš kao što ni dela Artemizije dugo nisu bila dovoljno vidljiva i priznata.