Neke istine su očigledne i neumoljive, no uporno se previđaju, čini se sve da se svakodnevno potisnu raznoraznim bizarnostima. Istorija se tumači i ispisuje iznova i iznova ne bi li se neki koji nikada ništa nisu pametno i za čovečanstvo korisno uradili, upisali u neke trošne udžbenike, pozivajući se na bezimene stvarne žrtve njihovih suludih manipulativnih moći, njihovih ratova, njihovih uverenja da su oni ovoploćenje nekakve vere, nacije, države. Prepoznajemo ih i danas, možda samo u nešto izmenjenom obliku, kada se pod krinkom demokratske većine masa ljudi koja je uz vođu, nikako ne može ubediti da postoje ljudska prava, da su žene jednako vredna bića, da nijhov najveći civilizacijski domet nije biti prva dama, biti ukras vođi, koji obično ne spava, ne jede, već samo bdi nad svojim narodom, svojom državom. Ima ih u kožnim KGB kaputima tamo na Istoku, ima ih sa obaveznim kravatama i ispeglanim košuljama u odelima, ima ih u vojnim uniformama, neki čak i patike i farmerice navuku ponekad, popodne, kada žele izbliza, kao slučajno da se sretnu sa svojim fanovima. Obično ta spontana okupljanja oko neke svoje piramide, ma kako se ona zvala. Bitno je da je to njihova zamisao koju su morali da ostvaruju neki drugi ljudi u znoju, sa prilično niskim nadnicama, bez zaštitne opreme, crnčeći od rane zore. Čak i jedu ćutke.
U našoj ulici ima prilično velikih kuća: mnoge su nikle još u vreme Miloševića, kada je šverc benzina pod sankcijama od udžerica pravio vile sa po dva ulaza za izdavanje, a u ovom novom talasu gradnje doselilo se mnogo Rusa ili Ukrajinaca – svejedno. Svi su pobegli od rata.
Jedna od takvih porodica, mladi bračni par sa kćerkicom i njenim psom, tu je u susedstvu. Vrlo su uzdržani, moglo bi se reći zabavljeni svojom mukom. Iz najmljenih stanova ili kuća ne izlaze često. Ako izvedu svoje kućne ljubimce, ponašaju se obazrivo, kao da se plaše da zastanu bilo gde na ulici. Kao da im na čelu piše da su izbeglice, izdajnici svoje države iz koje su nekako uspeli da pobegnu. Devojčica, a zove se Olja, tu je već tu četiri godine, i tu u ovoj ulici je i prohodala. Oponašajući nesvesno, a duboko osećajući izbegličku podozrivost svoje majke, nikada nije gledala u osobu koja prolazi pored nje. Hvatala se za skute svoje majke, uvek grčevito, kao svako malo dete. Deca, a ima njenih vršnjaka u našoj ulici, nikada se ne igraju tu, na toj slepoj ulici, skrajnutoj, nekako ušuškanoj. Pre neki dan pao je sneg i devojčica je krenula sama po dvorištima čije kapije su bile otvorene. Nema takvih mnogo. Tako je stigla i do mog otvorenog prozora. Ja sam je videla, ona mene ne. Stajala je i posmatrala ptice koje su sletale da uzmu koje zrno iz hranilice okačene na drvetu. Govorila im je nešto na savršenom srpskom. Oslušnula sam pažljivo i sasvim jasno čula da kaže senicama koje su sletale i odletale: Hej, ne bojte se. Ja sam devojčica Olja, ja znam tri jezika, evo znam i srpski, i engleski… Sve sam naučila, devojčice izbeglice moraju da znaju što više jezika.