Mateja je odrastao u Vranju gde je zbog svoje seksualne orijentacije doživeo uvrede, pljuvanje i bežanje na ulici od nasilnika. Hiljadama kilometara dalje, Anja, devojka iz Kazanja u Rusiji, suočavala se sa napadima i pretnjama smrću, jer zbog njene maskulinosti misle da je gej muškarac. Lili iz manjeg mesta na jugu Srbije zbog nasilja koje je preživela na fakultetu, pati od depresije i paničnih napada. Njihove priče, iako nastale u različitim sredinama, spaja ista borba: kako preživeti i ostati svoj u društvu koje te kažnjava samo zbog toga što postojiš.
Mateja studira na Kosovu, u Severnoj Mitrovici. Kada dolazi u Vranje, kaže da njegovi roditelji i dalje strahuju da bi neko mogao da ga napadne na ulici, iako je od poslednjeg fizičkog napada prošlo mnogo godina.
„Navikao sam i očekujem da mi neko priđe ili da me popljuje, iako mi se nije desilo godinama. Doživljavao sam da su hteli da me tuku, da su me jurili po ulici dok sam živeo u Vranju. Nisam izlazio iz kuće bez pratnje. Danas retko dolazim, a kada dođem ljudi i dalje gledaju šta sam obukao. To je više neko nemo posmatranje i osuđivanje“, navodi on.
Mateja sada živi u većem gradu i zbog studija boravi na dve lokacije. Kaže da se i tamo ponekad dogodi da mu neko dobaci na ulici, ali veoma retko.
„U Mitrovici nisam doživeo prozivke. Više su kulturološki šokirani kada prođem šetalištem, često me pogleda cela bašta nekog kafića. Drugačije je u različitim sredinama. Ne mislim da treba da se navikavamo, ali vremenom ti samo više nije važno. Toliko puta čujem iste komentare da nekad pomislim: ‘Hajde, baci neku bolju foru.’ Kada zaista čujem neku dobru, kažem im: ‘Bravo za foru’, i onda se zbune. Postalo mi je to kao neki mali socijalni eksperiment da posmatram kako ljudi reaguju na mene“, kaže Mateja.
„Najgore pitanje koje zbog svega što prođeš postaviš sebi jeste: ‘Da li grešim što sam ovakav?’ Iz tog pitanja“, kaže, „proizlaze unutrašnja preispitivanja i pokušaji da budeš kao drugi, da se prilagodiš i radiš stvari koje se smatraju normativnim. A onda u jednom trenutku shvatiš da ti to uopšte ne prija i da to zapravo nisi ti.“
„Ako si dovoljno pametan da se okružiš dobrim ljudima, bude mnogo lakše. Svi imamo potrebu da budemo prihvaćeni i da nas drugi vole, naročito kada smo mladi. Ponekad ni prijateljstva koja su podržavajuća nisu dovoljna. Želiš da te voli i Petar Petrović koji te gađa kamenjem zato što si isfeminiziran. Nekada je potrebno i da promeniš sredinu, da shvatiš da negde može biti bolje i da stvari koje si doživljavao nisu bile normalne. Onda kada postaviš nove ciljeve, više ti nije važno da li te Petar Petrović voli ili ne“, navodi Mateja.
Kroz proces psihoterapije uspeo je da prihvati devedeset odsto stvari iz svog života u rodnom gradu. Kako kaže, prestala je njegova potreba da govori o tom periodu, jer ne želi da troši svoju energiju na to.
,,Nekada mi je bilo teško da izađem iz kuće ili odem u grad na kafu. Onda stvoriš tu javnu ulogu i praviš se da ti je sve potaman. Nisam želeo da ljudi vide moj strah ili da primete da mi se tog dana ne živi. Ta uloga te ujedno i spašava, ali i odmaže. Umesto da se otvaraš, ti se kriješ iza nečega. Moj osećaj sigurnosti nije isti kao kod osobe koja nije prošla kroz sve kroz šta sam ja prošao. To je borba svakog dana. Nekad ne mogu da ustanem iz kreveta, ni dan-danas”, kaže Mateja.
Kada je u mladosti odlučio da kaže roditeljima da nije strejt, priželjkivao je prihvatanje, ali je bio spreman i na to da nastavi dalje sam ukoliko ga ne dobije.
„Kada sam rekao majci, ona je to prihvatila. I danas se ponekad dogodi da ih uhvate neke ‘bubice’, pa me pozovu i pitaju kada ću naći devojku. Moji partneri obožavaju moje roditelje. Roditelji koji se bave svojom decom znaju ko je njihovo dete. Na kraju krajeva, autovanje kao čin velikog ispovedanja nema mnogo smisla. Nisi drugačija osoba zato što si gej ili strejt“, navodi Mateja.
Anja je rođena u Rusiji, u gradu Kazanju, glavnom gradu Republike Tatarstan, gde je islam jedna od najzastupljenijih religija. U takvoj sredini, navodi, da je biti lezbejka veoma opasno.
„Muškarci su često mislili da sam i ja muškarac zbog mog izgleda, što me je na neki način i štitilo. Na fakultetu su neki bili uznemireni jer imam žensko ime, a izgledam maskulino. Ipak, bilo je i kolega koji su me podržavali. Izgubila sam neke prijatelje kada sam im rekla da imam devojku. Moja bivša devojka bila je maskulina, ali ne kao ja. Jednom smo se kasno vraćale kući i okružilo nas je desetak pijanih muškaraca. Mislili su da smo gej muškarci i rekli su nam da će nas prebiti i ubiti. Kada su bliže pogledali i shvatili da je ona devojka, pustili su nas“, seća se Anja.
Dodaje da zbog bezbednosti uvek sa sobom nosi biber-sprej. Nakon početka rata u Ukrajini, njena firma joj je omogućila da radi iz Srbije, pa je u julu 2022. godine došla u Beograd.
„Ne mislim ni da je u Beogradu potpuno bezbedno, ali je svakako sigurnije nego u Rusiji. Tamo je podjednako opasno podržati Ukrajinu ili ne sakrivati svoju seksualnu orijentaciju. Možeš završiti u zatvoru zbog poljupca u javnosti ili objave na društvenim mrežama. Ovde se osećam sigurnije, jer nisam imala tako opasne situacije, iako sam imala neprijatnosti. U Srbiji brak istopolnim parovima još uvek nije dozvoljen, a i dalje ima negativnih reakcija i nasilja“, kaže Anja.
U predškolskom je uznemiravana od vaspitačice, koja je potom rekla njenim roditeljima da im je ćerka lezbejka.
„Majka me je za četiri godine posetila samo jednom. Poslala sam joj fotografije sa Beograd Prajda, ali nije ništa rekla. Kada joj pričam o svojoj trans prijateljici, takođe ne reaguje. Nije otvoreno protiv, ali i dalje nemam njenu punu podršku. Na poslu svi znaju za mene i niko nema problem s tim, jer zašto bi to uopšte bilo važno. Dugo sam štedela kako bih mogla da odem iz Rusije. Uvek sam bila samostalna, i da nisam završila fakultet i da nemam posao, ne bih bila ovde. Verovatno bih patila mnogo više“, ističe Anja.
Planira da napusti Srbiju, ali kaže da joj to trenutno otežavaju ksenofobija i ruski pasoš. Ipak, smatra da bi u nekim drugim zemljama mogla da se suoči sa još više administrativnih ograničenja nego ovde.
„I ovde ponekad naiđem na ksenofobične ljude. Odustala sam od upisa na master studije jer sam bila previše iscrpljena. Trebalo je prvo da preživim i da se prilagodim životu ovde, da naučim jezik i izgradim neku vrstu stabilnosti“, zaključuje Anja.
Lili je svoje seksualne orijentacije bila svesna odmalena − privlačile su je devojke, ali o svom rodnom identitetu nije razmišljala do puberteta. Kada su krenule telesne promene, počela je da se oseća veoma loše i postala je depresivna. Njena devojka joj je pomogla da shvati da je trans devojka, iako tada nije u potpunosti razumela šta to znači. Počela je sa socijalnom tranzicijom ubrzo, odnosno da se oblači kako želi i da se šminka, dok je hormonsku terapiju započela godinu dana kasnije.
„Bila sam jako zadovoljna sobom i srećna u početku. Moj otac je znao i podržavao me, čak je razgovarao i sa mojom psihijatricom koja je vodila moju tranziciju, ali mi to nije odmah rekao. Profesori na fakultetu su se prema meni ponašali u redu, ali su studenti bili jako verbalno nasilni, komentarisali su me glasno i dobacivali. Sedela sam jednom u slušaonici i bila je tišina, preko puta mog stola devojke su glasno komentarisale moj izgled, i to su mogli svi da čuju. Trpela sam to neko vreme, ali sam postala suicidalna i počela da imam panične napade. Na kraju sam prestala da idem na fakultet zbog nasilja koje sam doživljavala. I danas pijem lek protiv paničnih napada i ponavljajućih košmara iz tog perioda“, kaže Lili.
Jedne večeri, dok je išla kod drugarice, grupa radnika glasno je komentarisala da li je muškarac ili žena, a potom su krenuli za njom.
„Utrčala sam u zgradu. Sada sam već dugo u tranziciji i ljudi više ne primećuju da sam trans žena, pa se osećam sigurnije. To, međutim, ne znači da su druge trans osobe sigurne. Nisam imala internalizovanu transfobiju, ali ono što me je dovelo do toga da se osećam veoma loše jeste društvo koje je smatralo da ne treba da postojim, a to boli. Ljudi često kažu: ‘Wow, kako si hrabra.’ Ja ne želim da budem hrabra. Ne želim da moram da prolazim kroz sve to u društvu samo da bih bila ono što jesam“, ističe Lili.
Iako dolaze iz različitih sredina, Mateju, Anju i Lili povezuje iskustvo života u društvima u kojima su zbog svoje različitosti bili na meti nasilnika. Njihove priče pokazuju da diskriminacija prema LGBTK+ osobama ne nastaje samo iz pojedinačnih predrasuda, već i iz društvenih normi i očekivanja, političke klime i nedovoljne institucionalne zaštite na nasilje i diskriminaciju. Zbog toga mnogi LGBTK+ mladi razvijaju strategije preživljavanja: menjaju sredinu, skrivaju deo identiteta ili godinama rade na psihološkom oporavku od iskustava nasilja. Njihove priče podsećaju da pitanje prihvatanja nije samo privatna stvar porodice ili okruženja, već i političko pitanje − pitanje zakona, institucija i društvenih normi koje određuju da li će neko u društvu živeti ravnopravno i dostojanstveno ili na njegovim marginama.
Naslovna fotografija: izvor Stock
Napomena: Pojedina imena u tekstu su promenjena radi zaštite identiteta sagovornika.
Autorka: Dejana Cvetković
Ovaj tekst je nastao uz podršku Kvinna till Kvinna Foundation i UK International Development. Stavovi izneti u ovom tekstu predstavljaju isključivo stavove autorki i ne odražavaju nužno stavove Kvinna till Kvinna Foundation, UK International Development ili njihovih partnera.