Etel je došla u svom starom kaputu od tvida, sa šeširom koji je izgledao kao da ga je pregazio kamion. Ona je najživlje biće koje sam videla ー napisala je Virdžinija Vulf sa 48 godina, koliko je imala kada je upoznala 71-godišnju kompozitorku, autorku Marša žena, Etel Smit. Tekst za taj marš je napisala Sesil Hamilton i bio je posvećen Emelin Panherst. Etel provela je dva meseca u zatvoru zbog toga što je kamenom razbila prozor generalu, političaru, pripadniku aristokratije koji se zdušno protivio uvođenju prava glasa za žene. Zvao se Luis Harkurt.
Etel Smit je u zatvorskom dvorištu organizovala izvođenje Marša žena, dok je nagnuta kroz prozor svoje ćelije dirigovala četkicom za zube. Pretvorila je zatvorsko dvorište u pozornicu. Sve to dešavalo se 1912. godine, godinu dana nakon što je komponovala Marš žena, spajajući uličnu i visoku umetnost. Danas, posle toliko godina, uz njeno ime stoji da je bila jedna od predvodnica militantnog sufražetskog pokreta početkom XX veka. Sama upotreba reči militantno je diskvalifikujuća, netačna, neprecizna, jer boriti na njen način nije isto što i ratovati oružjem, nije isto što i biti dosledan svojim uverenjima i zastupati ih, pa čak i razbijanjem prozora nekome ko se trudio da ženama uskrati elementarna prava, počev od prava glasa. Nije isto što i gušiti svaki oblik pobune ubijanjem, osakaćivanjem, zatvaranjem u kaznene ustanove, pendrecima, gumenom mecima, zvučnim topovima i sličnim izumima. O bombama da ne govorimo. Nije isto što i narediti da se bombarduje neki grad u nekoj zemlji, a stradanje nedužnih stanovnika proglasiti kolateralnom štetom. U slučaju Etel Smit, njena borbenost nastala je kada se usprotivila ocu, general-majoru Džonu Smitu, koji je njenu želju da ode u Lajpcig i studira muziku smatrao nepristojnom. Ta njena prva pobuna je uspela. U strogoj, patrijahalnoj porodici u kojoj se njenih šest sestara, po važećim pravilima doba rano udalo, jedini brat postao vojnik, kao otac ー Etel, četvrta kćer je svakako bila bela vrana. Majka se ništa nije pitala.
Etel Smit je bila u dugogodišnjoj vezi sa filozofom Henrijem Brusterom, i po njegovom filozofskom tekstu napisala je svoje poslednje veliko delo, horsku simfoniju Zatvor 1930. godine. U toj simfoniji istražuje suočavanje sa zatvorom, kako u sopstvenom telu, tako i u važećim društvenim okvirima. Pored knjiga i polemičkih tekstova koje je pisala, i čemu se naročito posvetila intenzivno nakon što je ogluvela i prestala da se bavi muzikom, napisaće i knjigu Steaks of life o svom zatvorskom iskustvu. Njeno najznačajnije delo je opera Razbijači brodova. Dovoljno je navesti samo nekoliko stihova iz Marša žena: Sa ramenima napred i buđenjem duha / Dugo, dugo mi smo u prošlosti / Sumnjale, postojale i žalile se i uzdisale…, pa da pomislimo da prošlost nikada ne prolazi, da uzdišemo i strepimo i dalje na svaku pomisao da svet nije nimalo sigurnije mesto ni za decu, ni za žene, ni za koga ko se pobuni, zavapi, zapeva pesmu o tom snu o drugačijem, boljem, pravednijem svetu.
Jednom dozvolite sebi, poslušajte March of the women Etel Smit. Ili Serenadu in D. Ako vam se dok slušate Serenadu in D, učini da je malo bramsovska, samo vam se učinilo. Umesto o tome, razmislite koliko je reč militantna u slučaju Etel Smit pogrešna. Postoji ta velika razlika između pobunjenog, borbenog i militantnog. Ne može se istim imenom zvati požar i ognjište.