Davno sam je upoznala, na ulici. Tražila mi je cigaretu i kada sam je ponudila svojom jeftinom socijalističkom krdžom koja se zvala žuta Drava, pogledala me je sa žaljenjem i odlučnošću i sagla se da podigne sa pločnika poduži opušak skupog kapitalističkog Marlbora. Na pitanje kako se zove odgovori: Zovem se Vidosava, ali svi me znaju kao Zazu, to mi je umetničko ime. Rođena sam ovde i jedino sto želim je da jednom zauvek odem iz ove zemlje, iz ovog grada, zauvek, zauvek.
Tu bednu žutu Dravu nikada neću zapaliti! rekla mi je ta najlepša žena koju sam ikada videla. Bila je lepa kao tri Sofije Loren, kao tri Elizabet Tejlor, tri M. M. Imala je možda trideset godina i nije bila našminkana. Naprotiv, bila je pomalo musava, zarozana, nehajno odevena, s jednim zaboravljenim viklerom na vrhu glave, dok joj je bujna kosa slobodno padala niz leđa.
Stanovala je u susednom ulazu, a ja sam je tada prvi put srela. Svi ostali su znali čime se bavi, da radi samo noću, da se uveče upadljivo šminka, oblači neke kratke šljašteće suknjice i korača pažljivo u drečavim lakovanim cipelama s visokim potpeticama, njišući se. Njeno radno mesto, naravno na crno, bio je Lotos bar. Izvodila je pred ponoć svoju erotsku tačku na podijumu, a posle nastupa sedela uz čašu viskija, čekajući svoje klijente, one koji su mogli da kupe, iznajme izlaznicu iz svoje svakodnevnice, priušte sebi seksualnu avanturu koja će biti tajna i bezimena, za koju zvanična, potvrđena u opštini, i u crkvi, pred bogom supruga, nikada neće saznati. To iznajmljivanje nepoznatog ženskog tela na sat, dva, za jednu noć nije bio neki izdatak koji je nužno bilo pravdati kada se planira porodični budžet. Sve se dešava daleko od mesta u kome su živeli i daleko od onih sa kojima su živeli.
Posetioci zvanično nepostojećeg mesta, jer u socijalizmu su svi zvanično bili zbrinuti, i nije, opet zvanično, bilo prostitucije, bili su uglavnom stranci koji su se zatekli u Beogradu. Želeli su provod i plaćali u devizama, nezvanično, kupovali su, iznajmljivali žensko telo. Bilo je među klijentima i raznih domaćih konzumenata, uglavnom zadriglih ministara teške industrije, pravosuđa, zdravstva, policije… S razvezanim kravatama, otkopčanih košulja koje su im tog jutra ispeglale supruge, smerne domaćice, majke njihove dece. Oni uglavnom nisu ni plaćali. Šef Lotos bara dočekivao ih snishodljivo i širokogrudo im sipao viski, pocupkujući od navodne radosti i zadovoljstva dok im je donosio led, kao da su prijatelji i nudio im tela žena po povoljnoj ceni. One su svoj posao odrađivale iz noći u noć, ne očekujući mogućnost da izađu iz tog zagušljivog podruma, iz tog začaranog kruga u kome su one uvek krive, ponižene, prezrene… Uvek su mogle da očekuju batine, ucene, hapšenje. Nigde za njih nije bilo izlaza. Kada bi zašle u godine, kada su postale sredovečne, bolesne, obeležene, potpuno nezaštićene morale su da odustanu od tog podruma i nastavljale su svoje noćne smene šunjajući se po parku ispred Ekonomskog fakulteta, autobuske i železničke stanice, hotela Moskva… Kao senke. Godine su prolazile. Pre nekoliko dana saznala sam da se ta lepa Vidosava zvana Zazu odselila pre neku godinu, prvo u Švedsku, a zatim u Norvešku. Uspela je da skupi novac za avionsku kartu u jednom pravcu, ponevši sve svoje, tačnije samo sebe, a svojoj komšinici je poslala poruku: Nisam smela previše snova da imam. Imala sam oduvek samo taj jedan, da jednom i zauvek odem sa pločnika Beograda, iz te zemlje. Ne nedostaje mi, ne osećam nikakvu nostalgiju. Konačno, ovde nikome nisam kriva, niko me ne kupuje na sat, na noć, niko me ne gleda s prezirom, ne čujem šapatom promrmljane prekore komšija, kao da sam gubavica, „Ona je prostitutka, prijateljica noći”. Ostvarila sam svoj san, da, samo to, taj san da odem. Da odem daleko, što dalje, i eto otišla sam. Život mi se davno izmigoljio. Jedini san koji sam imala, smela da imam, jedan jedini, ostvarila sam.