Zovu me Milja. Moja porodica nije bila srećna i sve sam uverenija da nema srećnih porodica ovde – u zemlji koja navodno drži do te takve nekakve institucije, kažu „osnovne ćelije društva“, koja bi podrazumevala brigu i odgovornost za potomstvo, za žene, za stare. Ta neodgovornost se vazda pravdala nekakvom zlom sudbinom, nekakvim mitovima, nekakvim legendama…
Milja je beskućnica koja mi je u crticama ispričala zašto često spava na kartonskim kutijama naslaganim na beton zvezdarske pijace i zašto loče, kako je sama, ne bez samoprezira i stida, nazvala svoje ispijanje alkohola preko dana sa onima sa kojima deli sudbinu beskućništva, odbačenosti, bespomoćnosti, i saznanje da nema nikoga ko bi mogao da je ubedi da svet može biti bolji.
Ovde u ovoj zemlji postoje samo svemogući izvršitelji, ne postoji bog, ne postoji pravda, ne postoje institucije koje bi zaštitile pojedince. To ne postoji više ni kao misao. Evo me na ulici, ločem i prosim. Samo ispružim ruku i ćutim, na glavu natučem pohabani šešir koji sam uzela iz kontejnera, da me niko ne prepozna, naročito moji bivši đaci. Samo oni da me ne prepoznaju!
Milja je ostala sama, kako reče svi ostajemo sami, sve usamljeniji kako zalazimo u godine, gde god da smo. Ona je sedamdesetdvogodišnjakinja i nije imala snage, zdravlja, a ni novca da se vuče po sudovima i plaća advokata dokazujući pravo na svoj dom. Pravda je suviše spora za jedan ljudski život, nema ona vremena, a ni snage da bilo šta promeni. Izvršitelji rade brzo, efikasno, nemilosrdno, po kratkom postupku, po zakonima koje su oni napisali, vodeći bravara i dva policajca. Oni imaju rešenje, neopozivo.
Na prljavi beton zvezdarske pijace Milja ponekad prostre nekakav stoljnjak i tu prodaje ono sto je predhodno skupila po kontejnerima.
Bila je učiteljica, citira Tolstoja, zna vrlo dobro kakav odnos prema prosjacima imaju u Indiji. Drugačije je zamišljala starost, radila je godinama u istoj školi, ima nekakvu penziju, zaradjenu, niko joj nije poklonio, imala je čak gomilu priznanja kao najbolja učiteljica. No, nedostaje joj tridestak zuba, nikada nije uspela da skupi novac da to reši, a sada je već i kasno. Zubi su nestajali s godinama. Priznanja, kao i sve drugo, nije mogla, a i nije imala gde da ponese kada su je izvršitelji iselili.
Penzija je tolika da mogu, kada imam sreće, da iznajmim neki smeštaj u rušnim kućicama na obodu grada, da mogu da se okupam ponekad, da jednom mesečno, kada stigne ta penzija, pojedem u onoj dobroj pekari četvrtinu bureka, kupim jedan hleb koji nije Sava i koji mi traje nekoliko dana, ako ga ne podelim sa drugima, ili sa golubovima. Iako treba znati da hleb ne treba bacati tim gradskim pacovima, simbolima mira.
Tako, škrta na rečima, govori Milijana, zvana Milja, dok ispija gutljaj nekakve votke iz onih flašica koje zovu unučići kada je niko ne gleda, i zatim je brzo sakrije u džep prevelike jakne. Tu, tu, baš tu na prometnoj pijaci spava u jednom od onih prolaza, u uglu, skrivena gomilom kutija i dronja.