Majka joj se zvala Anica i rodila je Milevu u jednom malom selu ispod planine, pet godina posle rata. Otac nepoznat. Anici je žensko dete odmah bilo višak i požurila je da ga se otarasi što pre. Kada je devojčici bilo svega osam godina, odvela ju je u susedno selo, dogovorivši se sa Stanojkom da kod nje služi, da joj kada dođe vreme udaje spreme kao miraz dva ćilima, posteljinu i dva peškira. To je bilo dovoljno za devojčicu koja će morati da zaboravi i ko joj je majka.
Bilo je to poratno vreme, žene su dobile pravo glasa, ali to pravo nije dobilo njih. Neće popišulje, kako bi se odmah na rođenju, razočarano, zvala svaka devojčica, uprkos proklamovanom pravu glasa, prava da se opismene i završe bar četiri razreda, ta pravo iskoristiti, neće se pozivati na njih. Stara pravila važila su za sve siromašne devojčice. Najvažnije je bilo naučiti ih što pre da budu poslušne, da rintaju od zore do mrklog mraka, da se udaju, da rode sina, da domaćinstvo napreduje…
Mileva je odmah naučena redosledu počev od obaveze da svako jutro, u cik zore ode s obramicom na ramenima po svežu izvorsku vodu, njišući se pod tim teretom od pedesetak litara, svakog dana, svakog godišnjeg doba, po strmini, srećna što taj obavezni jutarnji put nije bio duži. Voda i vodovod stići će u selo tek kasnije.
Stojanka je Milevu uzela kod sebe jer joj je sin koga je zadržala na selu otišao u vojsku. Vojska je trajala dve ili tri godine, a ona nije sama mogla da održava imanje. Dvojica mlađih sinova krenuli su da izuče zanat, dve kćeri su bile udate i nisu pripadale više njenoj kući. Nakon što bi donela vodu, uzimala je Mileva parče hleba i žurila prema štali gde su je čekale ovce, dva vola, Šaronja i Garonja i krava hraniteljica Milavka. Terala ih je na ispašu prašnjavim seoskim putem na udaljene livade, noseći u rukama preslicu. To su bila obavezna znanja, uostalom ti ćilimi, taj miraz…
Stanojkin sin se vratio iz vojske, odlučan da se ženi, kako red i običaji nalažu, a majka požuruje. Bi tako i svadba, sa sve pevanjem, pucanjem, a u kuću je došla nova gazdarica, poslušna snaha, punačka, zdrava i pomalo troma, lenja. Njen miraz je bila mašina za šivenje Singer, ista onakva kakvu je i Stanojkina starija kćer odnela. Snaha se odmah svojoj svekrvi obraćala s majka, kao muž joj. Domaćinstvo je napredovalo, kupljen je traktor, kosačica… Milevu niko ništa nije pitao, njoj ništa nije pripadalo a ona je ćutke radila sve teške poslove, bez roptanja. Snahu je trebalo poštedeti, Stanojka je htela unuka.
Kada je Mileva napunila devetnaest godina, sa severa su došli nepoznati ljudi da je zaprose. Bez mnogo razmišljanja, Stojanka, njen sin i snaha obradovaše se prilici da je udaju i tako reše sve svoje obaveze. Nisu Milevu ništa pitali, ni ona ništa nije rekla, ćutke je spakovala svoj zavežljaj i svoja dva ćilima, posteljinu i dva peškira. Stanojka je govorila da se lepo udala, da su svi dogovori pošteni, da ju je ona odgajila, da je voli kao rođenu kćer.
Ni novi dom, ni muž nisu bili Milevin izbor. Bezbolno, posle mesec dana, iako bez sigurnog utočišta, napustila je svoj novi dom, bez reči. Nigde nije imala da se vrati, ni da se skloni. Za nju je svet već bio poput surove planine s kojom je naučila da nekako izlazi na kraj, da savlada strahi preživi. Kao da je planina uvek bila manja od njenog uvežbanog, nagomilanog straha. Nije ponela ni one ćilime.
Obrela se u velikom gradu i brzo pronašla nekakav posao. Vanredno je završila osam razreda, zatim razne kurseve i konačno, vredna, pametna i pronicljiva kakva je bila, počela je da radi u najčuvenijoj gradskoj poslastičarnici. Radila je onako kako je navikla, bez pauze, ćutke, bez roptanja. Vlasnica poslastičarnice bila je jedna namrgođena gospođa s ogromnom punđom, koja je vazda svoje zaposlene posmatala s visoko izdignutom levom obrvom.
Mileva je radila godinama, tiha, štedljiva. Nakon godina i godina odricanja, uspela je da kupi sebi udžericu u jednom zajedničkom dvorištu na obodu grada. Uredila je tih dvadesetak kvadrata koji su postali njen jednini pravi dom. Stekla je i nekakvu penziju.
Još uvek živi u toj svojoj kućici, već stara, prilično bolesna. Ne kuka, ali kad god je sretnem kaže mi osmehujući se obavezno istu rečenicu :
Dokle god svaka devojčica, čim se rodi, ne bude od prvog dana imala svoju platu, svet se neće promeniti! Ama svaka, u svakom kutku sveta. Džabe ti te tvoje feminističke teorije, kao što su uzaludne sve navodno osvojene slobode i prava, zakonski kao zagarantovana i u koje vas ubeđuju… Sve je to sporo, sporo, životi žena kao robova, kao magaraca se ponavljaju i nižu, a ti kao da pokušavaš golim rukama da srušiš planinu!